F1-Serbia.com je portal posvećen dešavanjima iz sveta Formule 1

Petnaest od devetnaest trka Formule 1, finansiraju vlade država u kojima se održavaju Velike Nagrade. Prošle godine vlade su uložile oko 410.5 miliona dolara, a zarada im je bila 465% u odnosu na uloženo, toliko potroše 1.5 milion gledalaca u lokalnom području tokom trkačkog vikenda. Vlade takođe dobijaju na promociji svoje zemlje, jer trkom Formule 1 prezentuju svoju zemlju pred 527 miliona gledalaca. Dobit koju ostvaruju vlade u Formuli 1 je bez premca, ali je takođe i njihov doprinos.

Za razliku od većine drugih velikih sportskih događaja, organizatori trka Formule 1, uglavnom ne dobijaju prihode od reklama na stazi i korporativnog gostoprimstva na Velikim Nagradama. Niti dobijau deo prihoda od emitovanja događaja. Novac iz ovih izvora pripada vlasniku prava, F1 Groupu.

Jedini prihod koji imaju organizatori trka je prihod od prodaje ulaznica i on obično pokriva troškove taksi za održavanje trke, koje su organizatori dužni da plate F1 Groupu. Veliki broj organizatora bi u tom slučaju izgubio uloženi novac i očigledno da niko ne bi bio spreman na taj rizik. U tom trenutku vlada stupa na pozornicu.

Značajan deo finansijskih sredstava obezbeđuje vlada. Pozabavićemo se prihodu i rashodu za održavanje trke na standardnoj i uličnoj stazi. Koristićemo podatke koje su objavili organizatori trke, kao i informacije koje smo dobili od njihovih menadžera.

Iznenađujuće, prodaja karata donosi lavovski deo prihoda. U proseku, oni donose od 22-27 miliona dolara po standardnoj stazi i 29.5-32.5 miliona dolara za uličnu trku. Sa veoma popularnim trkama u Singapuru i Australiji, ulične trke imaju više zaintresovanih gledalaca, nego trke koje se voze na standardizovanim stazama, kao što su Turska ili Kina, gde su tribine maltene prazne. Iako je broj posetilaca na uličnim stazama veći, organizatori gube novac u drugim oblastima.

Mnoge standardne trkačke staze imaju kamp prostor, koji u proseku košta 65 dolara. Pod pretpostavkom da se zakupi 30.000 mesta po trci, dolazi se do cifre od 2 miliona dolara. Preostali izvori prihoda su otprilike na istom nivou i za standardne i ulične staze.

Mesta dobijaju oko 25% provizije na prodaju hrane i pića. To donosi zaradu od oko milion dolara, dok zarada na parking prostoru iznosi pola od tog iznosa.

Područja za sletanje i uzletanje hilikoptera mogu doneti i do 1.5 miliona dolara. To zavisi i od toga koliko je javnih ličnosti zaintresovano za F1. Nevrovatno ali istinito, najprometniji aerodrom za jedan dan je bio heliodrom na Silverstoneu za vreme VN Velike Britanije 1999. godine, kada je bilo 4.200 sletanja i uzletanje. Sadašnji prosek je oko 1.500 po trci, a svaki košta 1.000 dolara.

Sama cena organizacija trke se razlikuje izmađu standradne staze i ulične. Najveći pojedinačni trošak za obe vrste staza je 30 miliona dolara, koji se plaća F1 Groupu, na ime takse za održavanje trke. Međutim, ulične staze moraju da plate oko 8 miliona dolara za iznajmljivanje montažnih garaža, kao i još 8 miliona za postavljanje zaštitnih barijera, a na sve to treba dodati i 14 miliona dolara za postavljanje privremenih tribina. Visoki troškovi za postavljanje privremenih tribina, je navelo organizatore da traže inovatina rešenja, kao što je trka kroz stadione, koju planiraju organizatori VN Južne Afrike i Kejptaunu.

Troškovi iznajmljivanja tribina, garaža i barijera koštaju 30 miliona dolara i to je najveća razlika između ulične staze i standardna trkačke staze. Drugi ključni troškovi su plate osoblju, marketing, vozilima, a za njih ide 10 miliona dolara, to je cena koju plaćaju obe vrste staza. Iz svega ovoga zaključujemo, da jednogodišnji troškovi za održavanje trke na standardnoj stazi koštaju 48 miliona dolara, dok organizatori uličnih trka moraju da izdvoje 87.5 miliona dolara. To ostavlja mesta za stalni godišnji deficit od 21 miliona, što znači da ulična staza gubi 55 miliona dolara. Međutim, Singapurska vlada veruje da se ulaganje od 60 miliona dolara isplati. Vlade država organizatora obično pokriju razliku, a postoji i dobar razlog zašto su oni spremni da izdvoje popriličnu svotu novca.

Ulične trke omogućavaju lokalne znamenitosti u pozadini, a pažnja gledalaca je fokusirana na destinaciju isto koliko i na trku. Iz perspektive organizatora, iako su tekući troškovi visoki, potrebno je manje vremena da se postave svi prateći objekti. Domaćini uličnih trka nemaju strah od isteka ugovora, jer je njihova staza u stvari montažna. Nasuprot tome, izgradnja standardne staze košta 250 miliona dolara i teško je naći alternativu, ako se kojim slučajem ne produži ugovor.

Teško je reći kojim valdama se isplati ulaganje u organizaciju trkačkog vikenda. Razlog za ovo je što svaka zemlja ima različitu stopu poreza, a upravo kroz porez vlada ostvaruje povraćaj uloženih sredstava. Porez u Mađarskoj, gde je vožena posednja trka pred letnju pauzu, je 25%, a procenjeni prihod od trke je konzervativnih 65 miliona dolara. Na osnovu toga, Mađarska vlada je povratila uloženih 14.8 miliona dolara, čak je i zaradila oko 2 miliona. Nasuprot tome, porez u Španiji je samo 16%, tako da bi VN Evrope trebala da ima prihod od 157.5 miliona dolara, kako bi se pokrilo 25.2 miliona dolara, koje uloži regionalna vlada u Valensiji. Međutim, prihod na uličnoj stazi u Valensiji je samo 75 miliona dolara, tako da je vlada u velikom gubitku. Ali ovo nije kraj priče.

Prihod od 75 miliona dolara je ostvaren zahvaljujući poseti 83.443 gledalaca. Međutim, ako samo 0.2% od 527 miliona gledalaca Formule 1, odluči da poseti Valensiju u narednoj deceniji, dolazimo do 105.400 posetilaca svake godine, na osnovu toga vlada bi duplirala uloženi novac. Teško je izmeriti ovaj efekat, kao i rezultat bilo kog reklamiranja, ali je daleko od nerealnog.

(Diskusija)