F1-Serbia.com je portal posvećen dešavanjima iz sveta Formule 1

Britanska era F1 počela je 1958 godine i traje do dan danas.

Od 1958. pa preko '60-tih, boja Formule 1 bila je "Britansko zelena". Timovi Kuper, BRM, Brabham i Lotus sa vozačima kao što su Clark, Hill i "Ser Jack" Brabham osvojili su 11 tutula svetskog šampiona, što je bio početak Britanske ere koja traje i dan danas.

Uprkos Mossovom herojstvu u srednjim '50-im, Britanska era je zapravo počela 1958 godine kada je Mike Hawthorn uzeo naslov prvaka vozeći Ferrari 246 - posle smrti kolege Brit Peter Collinsa na Francuskom GP-u u Reimsu - Mass je jednom završio drugi u Vanwallu (dizajniran od strane Collina Chapmana).

Razočaran i obeshrabren od strane Ferrarijeve politike, Hawthorn - prvi Britanski svetski šampion povukao se na kraju sezone, da bi posle samo nekoliko mesece poginuo na putu u svom Jaguaru u januaru 1959 godine.

Vanwall se povukao iz F1, ali to je mesto na kom su mnogi brtinaski timovi došli do niza spekakularnih pobeda, što je učino "British racin green" zvaničnom bojom F1 više od deset godina i označilo Britansku eru F1 u inžinjerskoj dominaciji koja se proteže sve do danas.

U periodu izmedju 1962. i 1973 godine, britanski F1 timovi osvojili su 12 šampionskih titula sa vozačima poput: škota Džim Clarka i Jacke Stewata, autstrilijanca Jack Brabhama, enlgeza Graham Hilla i novozelandjanina Denny Hulme.

Sve je počelo 1959-60 godine sa Cooper timom, koristeći 2500cc Coventrz Climax motore i revolucionarni dizajn sa motoriom smeštenim pozadi, sa odličnom raspodelom težine i upravljanja, donosili su titule jednu za drugom Jecku Brabhamu. Vozeći za Cooper zajedno sa Brabhamom do drugog mesta u šampionatu 1960. bio je mladi novozelandjanin Bruce McLaren, čija će slava, kao i Enzo Ferrari doći za vlasnika tima.

Medjutim inteligencija Colina Chapmana i njegovog Lotus tima, dominirala je drugom dekadom Forumule 1. Početkom '60-tih sa Mossom i Innes Irelanom, Lotus je ostvario neverovatnu vezu izmedju Chapmana i njegovog vozača Jim Clarka, koji je napravio najviše tehničkih napredaka od svih Lotusovih automobila. Najvažniji od svih bio je Monokok (ili jednodelna) šasija, koja je 1962. pretstavljena na Lotusu 25, sa motorom smeštenim pozadi, označavajući drugo razdoblje tehničkih promena u F1.

Posle početne kontraverze na Monci 1961 godine, gde je bio umešan u incident u kojem je život izgubio Wolfgang ("Taffy") von Trips, dajući titulu amerikancu Phill Hillu i njegovom čuvenom Ferrariju 156 sa ajkulinim nosom, Clark je za malo izgubio titulu 1962. od Graham Hilla (tada je vozio za BRM - Britanski Automoto) gde je zbog curenja ulja bio diskvalifikovan na zadnjoj trci, dok je bio u vodjstvu (uz poene iz sezone) u Kyalami. 1963. osvojio je lako, pa je isto to ponovio i 1965. uzimajući maksimum poena u obe sezone.

Uprkos privlačnosti Maja svake godine i propuštanju Monce, postao je prvi Brazilac koji je pobedio u trci Indianapolis 500. Lotusova nadmoć je jedino bila prekinuta 1964. od Johna Surteesa u Ferrariju 158 (proćiće još 11 godina pre nego što će tim iz Maranella opet osvojiti naslov svetskog prvaka) i Jack Brabhamov novi tim - tim Brabham pobedjuje 1966-67 godine, dok se Lotus mučio sa novim trilitarskim motorom koji je bio važeći za to vreme.

Jimmy Clark je možda najtalentovaniji vozač koji se ikada pojavio u F1. Osvojio je 4 uzastopna Belgijska GP-a na neverovatno teškoj stazi Spa Francorshamp, staza koju je prezirao, a bio je majstor za vožnju u vlažnim uslovima. Kroz sezonu 1965. dominirao je u Lotusu 33, u kojem je vodio svaki krug svake staze koju je završio - jedino može da se poredi sa spektakularnom sezonom 1988. i rezultatima Alana Prosta i Ayrtona Senne u McLarenu.

Clark je oborio Fangiov rekord u pobedama na otvaranju sezone 1968. u Južnoj Africi, ali je umro nekoliko meseci kasnije na Hockenheimu u F2 trci pošto je udario u gume 7. aprila. Mala plakata se sada nalazi iza zaštite Armco guardrail, postavljena u šumi kako bi označila mesto tragične i još uvek neobjašnjene nesreće.