Istorija Ferrarija

Enco Ferari rođen je 1898. godine u Modeni, a umire 1988. godine takođe u Modeni. Ovaj tekst počinjem sa Encom zbog toga što je to čovek koji je stvorio najuspešniju ekipu svih vremena u Formuli 1 - Scuderiu Ferrari.

Bio je prinuđen da napusti školu zbog smrti oca, i nakon toga radio je u Modenskoj vatrogasnoj službi. Kasnije je postao test vozač. Uskoro je prešao u Milano i počeo da radi za CMN (Costruzioni Meccaniche Nazionali) kao trkački i test vozač. 1919. godine je imao trkački debi u Parma - Berceto trci, a kasnije iste godine vozio je i u Taraga Florio trci. 1920. godine Enzo vozi za Alfa Romeo tim. Enco je prešao put od test vozača, trkačkog vozača, bio je asistent prodaje u Alfi i najzad je do 1939. bio direktor Alfa Romeo Divizije.

Scuderia Ferrari i najuspešniji tim u istoriji Formule 1 osnovana je 1929. godine u Modeni. Osnovna svrha ove kompanije u to vreme bila je da organizuje trke za njihove članove. Bio je to početak jakog učešća u trkama, došlo je do stvaranja oficijelnog trkačkog tima i Scuderia je saradjivala sa Alfa Romeom. Potpunu kontrolu trkačkog tima preuzela je 1933. godine. 1940. godine prekinuta je veza između Scuderie i Alfa Romea. Kompanija je zatim osnovala samostalnu organizaciju koja se zvala “Auto Avio Costruzioni Ferrari”, koja je radila za nacionalnu Avio kompaniju u Rimu.

Amblem Ferrarija

“Priča o propetom konjiću je jednostavna i fascinantna. Konjić je bio nacrtan na trupu borbenog aviona kojim je upravljao Frančesko Baraka, herojski italijanski pilot koji je poginuo u Prvom Svetskom Ratu. 1923. kada sam pobedio u Raveni upoznao sam Enrika Baraku, Frančeskovog oca, i Frančeskovu majku Paolinu. Jednog dana rekla mi je: Ferari zašto ne bi stavio propetog konjića na tvoje automobile, doneće ti sreću. Konjić je bio crne boje, žutu pozadinu sam dodao zato što je to boja Modene.”- Enzo Ferrari.

U narednom delu teksta biće ukratko opisane sve sezone Ferarija u Formuli 1.

Sezone:

1950. - Ferari je debitovao u Formula 1 šampionatu u Monaku 21. maja. Alberto Ascari došao je kući sa drugim mestom. Na kraju sezone Ferrari je imao još dva mesta na podijumu.

1951. - Prva pobeda u Formula 1 šampionatu za Ferari je stigla: argentinski vozač Jose Froilan Gonzalez uspeo je da pobedi u Silverstonu Juana Manuela Fangio-a (Alfa Romeo), za volanom Ferarija 375 F1. Dve nedelje kasnije Ascari je pobedio u Nemačkoj, i kasnije u Italiji. Ipak ti rezultati nisu bili dovoljni da se pobedi Fangio u trci za titulu u poretku vozača.

1952. - Alberto Ascari bio je prvi vozač koji je Ferariju doneo titulu u vozačkom poretku. Ferari je pobedio na svim trkama te sezone sem Indianapolisa 500 koji je bio oficijelna trka, iako je većina evropskih konstruktora bila odsutna. Ascari je pobedio na šest GP-a, a Taruffi je slavio na prvoj trci u sezoni. Bolid 500 F2 bio je nepobediv.

1953. - Ponovljen je rezultat kao i prethodne godine. Bolid 500 F2 pokazao se kao najbolji sa Ascarijem (pet pobeda). Farina i Hawthorn su upisali po pobedu, i pomogli Ferariju u postavljanju rekorda po broju uzastopnih pobeda (14).

1954. - U ovoj sezoni dominirao je Fangio u Maseratiju, ali je Ferrari zabeležio dve pobede, uključujući 1-2 u Silverstonu sa Gonzalezom i Hawthornom, i Hawthornovu pobedu u Barseloni.

1955. - Još jedna teška sezona, ovog puta Mercedes je bio na vrhu. Ferrari je doneo kući jednu pobedu u Monte Karlu sa Trintignantom, u trci koju je obeležila nesreća Ascarija sa Lančom. Četiri dana kasnije 26. maja Ascari je otišao da gleda svog prijatelja Eugenia Castellottija koji je testirao Ferrari 750. Malo pre nego što je trebao da ode kući sa ženom da ruča, sam Ascari odlučio je da proba nekoliko krugova sa Ferarijem. Kada je izlazio iz brze krivine auto je nekontrolisano proklizao i prevrnuo se. Ascari je zadobio mnogobrojne povrede, i umro je nekoliko minuta kasnije.

1956. - Kada se Lanča povukla iz Formule 1, Ferrari je nasledio automobile, a pored toga je dobio i Fangia. Argentinski vozač doneo je ponovo vozačku titulu u Maranelo posle velike borbe u sezoni. Fangio je slavio na tri trke, i osvojio je titulu zahvaljujući plemenitom gestu timskog kolege Collinsa koji je pustio Fangia da ga stigne u poslednjoj trci u Monci tako da je Fangio uzeo titulu. Po podacima koje imam u toj trci u Monci slavio je Moss a Fangio i Collins su delili drugo mesto sa verovali ili ne, istim zaostatkom od 5.70.

1957. - Ovo je bila slaba sezona za Ferrari, u kojoj je Fangio uzeo petu šampionsku titulu ali ovaj put sa superiornim Maseratijem 250F. Ovo je bila godina tranzicije za tim, sa samo nekoliko podijuma zahvaljujući Musso-u i Hawthornu.

1958. - Godina karakteristična po mnogim tragedijama i uspehu. Mike Hawthorn je uzeo vozačku titulu za volanom Ferrarija 248F1, ali sezona je bila obeležena užasnim nesrećama u kojoj je Luigi Musso izgubio život u Francuskoj na stazi Reims. Peter Collins je poginuo na Nirburgringu. Hawthorn je osvojio Francuski GP a Collins Britanski GP. Ferrarijev glavni rival bio je Stirling Moss koji je vozio za Vanwall, tim koji je uzeo prvu konstruktorsku titulu.

1959. - Gubeći obojicu svojih vodećih vozača Ferrari se okrenuo Toniju Broksu koji je bio drugi u šampionatu iza Australijskog vozača Jacka Brabhama (Cooper-Climax). Ferrari se i dalje takmicio sa bolidima sa prednjim pogonom, i uvideli su da ce im biti tesko protiv bolida sa zadnjim pogonom. Broks je do zadnje trke bio u borbi za titulu, pobedio je na Francuskom i Nemačkom GP-u. Napori tima nisu im pomogli da se njihovi bolidi nađu na VN Britanije zbog štrajka, iako je Ferrari samo dve nedelje ranije imao 1-2 u Francuskoj.

1960. - Ferrari je krenuo u novu sezonu sa istim bolidom 256 F1. Novi auto sa pogonom pozadi 256 P F1 debitovao je u Monaku gde je Fil Hil uzeo treće mesto. Ferarijeva jedina pobeda došla je pred kraj sezone u Monci, kada je pobedio Fil Hil iza koga su se našli Ginther i Mairesse takođe u Ferariju. Hil je bio peti u šampionatu vozača, dok je Ferrari bio treći u konstruktorskom poretku.

1961. - Ferrari i njegovi vozači dominirali su sezonom, uzevši obe titule sa 156 F1 bolidom. Tim je osvojio pet pobeda (Hil tri, a Trips i Baghetti po jednu) od osam voženih. Šampionat je praktično vožen između Amerikanca i Nemca i sve je odlučeno u Monci. U tragedii koju je doživeo Trips poginulo je trinaest gledalaca kao i sam Trips. Ne znajući da je njegov timski kolega poginuo Hil je pobedio u trci i postao šampion ali kad je saznao u boksu šta se desilo njegovom timskom kolegi, nije mu bilo do slavlja.

1962. - Uprkos modifikovanoj verziji bolida 156 F1, Ferrari je upisao razočaravajuću sezonu. Tim je osvojio samo osamnaest poena, zahvaljujući Hilovom drugom mestu u Monte Karlu. Prošlogodišnji šampion završio je tek kao šesti u poretku vozača, a njegov Britanski rival Graham Hill uzeo je prvu od njegove dve osvojene titule. BRM je uzeo konstruktorski šampionat.

1963. - 156 F1-63 unapređena evolucija šampionskog bolida od pre dve godine korišćena je u toku sezone. Ferrarijev novi vozač John Surtees doneo je timu pobedu u Nirburgringu, ali to nije bilo dovoljno da se pobedi Klarkov Lotus.

1964. - John Surtees postaje prvi i jedini vozač koji je uspeo da postane šampion na dva i na četiri točka. Za njegove uspehe dosta je zaslužan i Ferrarijev bolid 158 F1 koji je označio Ferrarijev povratak na osmocilindrične motore. Uz pomoć svog timskog kolege Bandinija, Surtees je osvojio titulu sa samo jednim poenom prednosti u odnosu na Grahama Hilla iz BRM-a, nakon trke u Meksiku u kojoj je Hill odustao jer je Bandini udario u njega. Ferrari je koristio tri automobila tokom ove sezone: 158 F1, 156 F1-63 (sa kojim je Bandini pobedio u Austriji) i 512 F1 sa dvanaestocilindričnim bokser motorom. Ferrari je uzeo i konstruktorsku titulu.

1965. - 158 F1 i 512 F1 ponovo su korišćeni u sezoni u kojoj Ferrari nije imao uspeha. Najbolji rezultat bilo je drugo mesto Surteesa u East Londonu, i drugo mesto Bandinija u Monte Karlu na početku sezone. Nova pravila ( 3000ccm bez turbo punjača, ili 1500 ccm sa turbo punjačem) su uticala na Ferrari da svoje napore ulaže u sledeću sezonu. Jim Clark (Lotus) je uzeo vozačku titulu, a njegov tim je uzeo i konstruktorsku titulu.

1966. - U ovoj sezoni Ferrari ponovo koristi V12 motor, ali ovo je bila teška sezona za Ferrari. Surtees je pobedio na stazi SPA, ali je zbog nesloge sa Ferrarijem ranije napustio tim. Isto se desilo i sa proizvođačem guma Dunlopom, kojeg je zamenio Firestone. Tim je propustio dva GP-a, jedan u Meksiku zbog štrajka i drugi u Britaniji zbog tehničkih razloga. Ferrari je zabeležio samo dve pobede, jednu Surtees u SPA i drugu Scarfiotti u Monci, a Parks je završio iza Scarfiottija.

1967. - Veoma teška godina za Ferrari. Sezona je bila obeležena tragičnom nesrećom u Monte Karlu u kojoj je Bandini poginuo. Najbolji u Ferrariju bio je Chris koji je imao tri treća mesta. Denis Hulme je osvojio vozačku titulu sa malom razlikom ispred Brabhama. Tim Brabham osvojio je konstruktorku titulu.

1968. - Sponzori su ove sezone oficijelno debitovali u Formuli 1. 312 F1-68 bio je prvi automobil sa upotrebljenim krilcem. Ostali timovi su odmah pratili to, ali posle nesreće u Barseloni gde su tri gledaoca izgubila život krila su zabranjena. Ferrari je osvojio Francuski GP u Rouenu sa Jackijem Ickxom, i imao je četiri pol pozicije. Titulu je uzeo Graham Hill vozeći za Lotus.

1969. - Najgora Ferrarijeva sezona u Formuli 1 ikad (samo sedam poena), ponekad su nastupali sa samo jednim vozačem na trci. Amon je samo tri puta završio u bodovima, a najbolji rezultat bilo mu je treće mesto u Zandvoortu. Ipak ova godiina je značajna za kompaniju, jer je FIAT preuzeo akcije ostavivši Encu potpunu slobodu u moto sportu.

1970. - Ferrari je sezonu završio sa nekoliko bodova iza konstruktorskog šampiona (Lotus), a vozači Ickx i Regazzoni završili su odmah iza Svetskog šampiona Jochena Rindta. Korišćen je automobil 312B koji je bio sve konkurentniji kako je sezona tekla. Ferrarijevi vozači zabeležili su četiri pobede: Ickx tri (Austrija, Kanada i Meksiko) i Regazzoni jednu (Italija).

1971. - U godini u kojoj Jackie Stewart postaje Svetski šampion, Ferrari je zabeležio dve pobede na početku sezone, Andreti u Južnoj Africi i Ickx i Zandvoortu. Ali tim nije uspeo da zadrži te performanse u drugom delu sezone. Ferrari je završio sa 33 poena, kao četvrti u konstruktorskom poretku. Najbolje plasirani Ferrarijev vozač bio je Ickx takođe četvrti.

1972. - Još jedna pomalo slaba sezona za Ferrari, završili su isto kao prošle godine i u poretku vozača i konstruktora. Trkali su se sa modifikovanom verzijom bolida 312 B2, jedina pobeda došla je u Nemačkoj gde je Ickx završio ispred timskog kolege Regazzonija. Ickx je opet bio četvrti u poretku vozača a šampion je postao Emerson Fittipaldi.

1973. - 312 B3 pokazao je da će biti manje konkurentan od 312 B2, i doneo je Scuderiji Ferrari samo dvanaest poena. Ickx i Merzario ostvarili su tri četvrta mesta (Merzario je ostvario dva četvrta mesta). Tim nije učestvovao na Nemačkom i Holandskom GP-u. Jackie Stewart vozeći za Tyrrell osvojio je vozačku titulu, a titulu konstruktora uzeo je Lotus.

1974. - Dva važna čoveka došla su u Maranello. Pored Regazzonija u Ferrariju je vozio mladi Austrijanac Niki Lauda. Luca di Montezemolo bio je timski menadžer, koji je petnaest godina kasnije postao predsednik Ferrarija. Fittipaldi je pobedio u poretku vozača vozeći za Meklaren, a Meklaren je osvojio šampionat konstruktora. Ferrari je bio drugi u poretku konstruktora sa 65 bodova. Bolid Ferrarija 312 B3-74 dokazao je da je konkurentan o čemu govori osvajanje deset pol pozicija te godine. Lauda je imao dve pobede (Španija i Holandija), a Regazzoni jednu (Nemačka). Navijači Ferrarija žalili su za propuštenom šansom.

1975. - Posle jedanaest godina Ferrari se u velikom stilu vraća u vrh osvojivši obe titule. Lauda je zabeležio pet pobeda (Monako, Belgija, Švedska, Francuska i USA) a Regazzoni je pobedio u Monci na dan kada je njegov timski kolega uzeo titulu.

1976. - Godina je krenula dobro kao prošla, Ferrari je imao šest pobeda u prvih devet trka. 312 T2 je pokazao kakav je bolid bio je dobar naslednik prethodnog bolida, i dao je Laudi šansu za impresivno vođstvo. Ali ozbiljna nesreća u Nirburgringu, 1. avgusta srušila je Laudi sve nade za titulu. Tim je odlučio da ne nastupi na sledećem GP-u u Austriji, ali su to učinili na Holandskom GP-u. Iako ne potpuno oporavljen Lauda se vratio i vozio je u Monci gde je zauzeo četvrto mesto. Rasplet šampionata došao je u Japanu kada se Lauda povukao sa trke zbog jake kiše i šampionat prepustio Huntu iz Meklarena. Ferrari je osvojio šampionat konstruktora a Lauda je bio drugi u poretku vozača.

1977. - Posle nesreće u prethodnoj sezoni Lauda se vratio jači nego pre i uzeo drugu titulu. Ferrari je vezao treću uzastopnu konstruktorsku titulu najviše zahvaljujući unapređenom 312 T2 bolidu. Ferrari je u ovoj sezoni imao četiri pobede. Carlos Reutemann pobedio je u Brazilu, a Niki Lauda u Južnoj Africi, Nemačkoj i Holandiji. Kada je osigurao titulu Lauda je prepustio svoj bolid mladom Kanađaninu Gillesu Villeneuveu u poslednje dve trke u ovoj sezoni.

1978. - U ovoj sezoni dominirao je Lotus. Bivši Ferrarijev vozač Andretti osvojio je titulu, dok je Reutemann iz Ferrarija bio treći osvojivši tri pobede (Britanija, i dve trke u Americi). Villeneuve je pokazao da je talentovan vozač pobedom u Kanadi. Sezonu je obeležila i nesreća u Monci na startu u kojoj je Peterson izgubio život.

1979. - Ferrari se vratio u formu, dominirajući u oba šampionata. Villeneuve i Južnoafrički vozač Jody Scheckter bili su jedan iza drugog u poretku vozača ali je Scheckter osvojio titulu. Scheckterova konzistentnost napravila je razliku. 312 T3 je korišćen u početku sezone a od Južnoafričkog GP-a koristili su 312 T4 bolid koji je Ferrariju na toj trci doneo 1-2. Automobil je bio unapređena verzija T serije, koja je Maranellu donela tri vozačke i četiri konstruktorske titule. U Monci je bio spektakl kada je Scheckter pobedio i uzeo titulu a Villeneuve bio drugi.

1980. - Prošla godina je bila godina trijumfa, ali je ova sezona bila katastrofalna. Tim je osvojio samo osam poena jedan više od negativnog rekorda iz 1969. godine. Vilijams je dominirao sezonom uzevši obe titule sa Alanom Jonesom. Bolid 312 T5 bio je poslednji u eri motor bez turbopunjača. 126 C je bio model sa turbopunjačem i korišćen je na kvalifikacijama u Imoli ali nije korišćen u trci.

1981. - 126 CK oficijelno je otvorio eru turbo motora u Ferrariju. Gillesu se pridružio mladi francuski vozač Didier Pironi. Villneuveue je slavio u Monte Karlu i Jarami dokazujući svoj talenat. Ali auto nije bio dovoljno pouzdan da Ferrari ostane u trci za šampionat koji je osvojio Nelson Piquet.

1982. - Užasna sudbina sprečila je Ferrari da pobedi i u vozačkom prvenstvu. Jedan od najpopularnijih vozača Ferrarija Gilles Villneuveu poginuo je u kvalifikacijama za VN Belgije u Zolderu 8. maja. Tri meseca kasnije Didier Pironi povredio se na slobodnom treningu za VN Nemačke i nije mogao da vozi ostatak sezone. 126 C2 pokazao je da je konkurentan bolid što dokazuje konstruktorska titula koju je uzeo Ferrari zahvaljujući pobedi Patricka Tambaya koji je pobedio u Hokenhajmu i Andretiju.

1983. - Rene Arnoux bio je vrlo blizu osvajanja vozačkog prvenstva i bio je medju potencijalnim pobednicima sve do poslednje trke. Arnoux je bio prinuđen da trku u Južnoj Africi završi na samom početku zbog motora i nije mogao da se bori sa Piquetom. Ali zahvaljujući njegovim rezultatima i njegovog timskog kolege Tambaya Ferrari je uzeo drugu konstruktorsku titulu u nizu. Tambay je pobedio u Imoli, a Arnoux u Montrealu, Hokenhajmu i Zandvoortu. Bolid 126 C2 je zamenjen polovinom sezone sa bolidom C3.

1984. - Michele Alboreto je prvi Italijan koji je posle Merzaria vozio za Ferrari. Alboreto je pobedio u Zolderu ali bolid 126 C4 nije mogao da se takmiči sa Meklarenom. Pobeda u Belgiji je bila jedini uspeh ove sezone. Na kraju sezone Ferrari je bio drugi u poretku konstruktora. Alboreto i Arnoux završili su kao četvrti i šesti u poretku vozača. Titulu je uzeo Lauda ispred Prosta sa samo pola poena razlike.

1985. - Michele Alboretu bio je drugi u šampionatu iza Prosta. Italijanski vozač pobedio je u Kanadi i Nemačkoj ali to nije bilo dovoljno za titulu. Ferrari je takođe bio drugi u poretku konstruktora zahvaljujući i Švedskom vozaču Stefanu Johanssonu koji je nastupao umesto Arnouxa od druge trke ove sezone. Prvi bolid iz Maranella koji je dizajniran sa CAD-CAM tehnologijom je 156-85. Bolid je bio vrlo konkurentan, ali ne tako pouzdan posebno u drugom delu sezone.

1986. - Godina u kojoj Ferrari nije pobedio. Najbolji rezultat bilo je drugo mesto Alboreta u Austriji. Bolid F1-86 nije bio mogao da se takmiči sa Lotusom, Vilijamsom i Meklarenom. Alan Prost uzeo je titulu drugi put uzastopno. Titulu je uzeo na poslednjoj trci ispred Piqueta i Mansella. U konstruktorskom poretku Ferrari je bio četvrti sa samo 37 bodova, čak 100 manje od Meklarena.

1987. - Berger je pobedio u Japanu i Australiji gde je iza njega završio Alboreto. Sezona je bila obeležena sa slabom pouzdanošću bolida F1-87. Berger i Alboreto odustali su ukupno devetnaest puta, što je značilo samo 53 poena za Ferrari. Šampionatom su dominirali Piquet i Mansell ali je Piquet uzeo treću titulu.

1988. - Ferrari je zabeležio samo jednu pobedu u inače slaboj sezoni. Berger i Alboreto su imali 1-2 u Monci 11. septembra. Samo mesec dana ranije 14. avgusta Enzo Ferrari umro je sa 90 godina. Ferrari je bio jedini tim u ovom šampionatu koji je zabeležio pobedu, preostalih 15 trka osvojio je Meklaren.

1989. - Sa novim vozačem i novim bolidom Ferrari je pobedio na tri trke i bio je treći u poretku konstruktora sa 59 poena. Bolid F1-89 označio je povratak motora bez turbopunjača, i volan na kome je bila omogućena promena brzina na volanu što je Ferrari prvi koristio. Mansell je ostvario pobedu na prvoj trci u Brazilu što je ponovio i u Mađarskoj. Gerhard Berger doneo je timu treću pobedu u Estorilu, ali je Meklaren osvojio obe titule, vozačku je uzeo Alan Prost.

1990. - Sa Prostom koji je zamenio Bergera tim je zapoceo novu sezonu sa brojem 1. F1-90 je ubrzo pokazao da može da se takmiči sa Meklarenom i Prost je bio u konkurenciji za titulu sa Senom. U Suzuki su na startu trke imali udes i titula je otišla Senni. Jedna od prostovih pet pobeda (u Francuskoj) bila je Ferrariju 100 pobeda. Mansell je takođe pobedio na VN Portugala.

1991. - Iako su svi očekivali još jednu sezonu u vrhu, ona je bila razočaravajuća. Bolid F1-91 bio je korak iza glavnih rivala Meklaren i Vilijamsa koji su u tom trenutku dominirali. Ferrari je uspeo da skupi samo 55.5 poena što je duplo manje nego prošle godine. Ni Prost ni mladi Alesi te sezone nijednom nisu videli kariranu zastavu na cilju. Došlo je do unutrašnjih sukoba u timu i Prost je zamenjen Morbidellijem na poslednjoj trci. Na kraju godine Luca di Montezemolo postao je predsednik Ferrarija.

1992. - Ovo je bila jedna od najtežih sezona Ferrarija u Formuli 1. Tim je razvijao nove tehnologije na polju elektronike i to se podudaralo sa unutrašnjom reorganizacijom u timu. Bolid F1-92 jednostavno nije bio konkurentan i tim je osvojio samo 21 poen na kraju sezone. Alesijev neosporan talenat (treći u Španiji i Kanadi) nije bio dovoljan da Ferrari uradi nešto više. Šampionatom je dominirao Vilijams-Reno i Mansell je uzeo vozačku titulu pet trka pre kraja sezone.

1993. - Još jedna teška sezona za Ferrari. 28 poena i četvrta pozicija u poretku konstruktora. Posle tri godine Berger se vratio u tim, ali je Alesi postavio najbolji rezultat ove sezone, drugo mesto u Monci. Jean Todt je na polovini sezone postao direktor Gestione Sportiva (trkački menadžment).

1994. - Posle godina bez značajnog rezultata Ferrari Berger pobeđuje u Hokenhajmu. Ali ova sezona pamti se po tragičnom vikendu u Imoli gde je prvo Austrijanac Ratzenberger izgubio život na slobodnom treningu, a Senna je poginuo u trci. FIA je reagovala drastičnom promenom pravila, koja su se odnosila na bezbednost staza i automobila. Vozačku titulu je uzeo talentovani mladi Nemac Mihael Schumacher koji je udario u Hilla na poslednjoj trci. Konstruktorsku titulu je uzeo Vilijams, a Ferrari je bio treći sa 71 bodom.

1995. - Bolid 412-T2 bio je bolji nego T1 ali nije bio toliko konkurentan da bi se Ferrari borio sa vodećima. Alesi je prvi video kariranu zastavu pošto je pobedio u Kanadi. Ferrari je ukupno imao 73 poena i bio je treći u poretku konstrutkora. Titulu konstruktora uzeo je Beneton, a Schumacher je uzeo svoju drugu vozačku titulu, i na kraju sezone prešao u Ferrari sa brojem 1.

1996. - Broj 1 je došao u Ferrari zahvaljujući dolasku šampiona Schumachera u tim. Pored njega u timu je vozio Irvine. Ferrari je koristio bolid F310 sa V10 motorom. Schumacherove vozačke sposobnosti pomogle su timu da bude konkurentniji. Na kraju sezone Ferrari je imao 80 poena, Schumacher je pobedio tri puta u Španiji, Belgiji i Italiji. Za vozačku titulu su se borili Damon Hill i Jacques Villneuveue, sin Gillesa a titulu je na kraju uzeo Hill.

1997. - Ove godine tim iz Maranella vratio se u vrh sa Schumacherom koji se borio za titulu. Posle pet pobeda (Monako, Kanada, Francuska, Belgija i Japan) Schumacher se borio sa Villneuveom za titulu na poslednjoj trcu u Herezu. Trka je završena spornim manevrom Schumachera, koji je diskvalifikovan i titula je otišla Villneuveu. Međutim Ferrarijeva 102 poena bila su najbolji rezultat od 1990. godine.

1998. - Ove godine opet je viđena borba Schumachera za titulu. Ove godine protiv drugog suparnika. Meklaren Mercedesa i Hakkinena. Schumacher je bio blizu u poretku ali je u poslednjoj trci u Suzuki loše startovao i odustao je. Ali ukupan rezultat bio je dosta ohrabrujući sa šest pobeda (Argentina, Kanada, Francuska, Britanija, Mađarska i Italija) i 133 poena za Ferrari.

1999. - Posle 16 godina Ferrari ponovo osvaja konstruktorsku titulu. Konstruktorska titula osvojena je zahvaljujući naporima Schumachera, Irvinea i Mike Sala. Salo je pozvan da vozi za Ferrari na šest trka, posle Schumacherove nesreće u Silverstonu. Posle pobeda u Imoli i Monte Karlu na početku sezone Schumacher se vratio na poslednje dve trke kako bi pomogao timu, a Irvine je bio u borbi za vozačku titulu. Posle pobede u Australiji Irvine je pobedio u Austriji, Nemačkoj, Maleziji i izgubio je šampionat u poslednjoj trci u Suzuki. Hakkinen je uzeo još jednu vozačku titulu.

2000. - Rekordna godina za Ferrari u svakom smislu, 170 poena, 10 pobeda, 10 pol pozicija i obe titule. Posle pobeđenih devet trka Schumacher je uzeo vozačku titulu za Ferrari, posle 21 godine. Sa velikom podrškom Barikela koji je zamenio Irvinea tim je uzeo i konstruktorsku titulu drugu godinu za redom. Schumacher je na startu imao tri vezane pobede. Barikelo je ostavrio svoju prvu pobedu u Nemačkoj. Hakkinen je pobedio u Mađarskoj i Belgiji i bio je vodeći u šampionatu. Ali Schumacher je pobedio u Monci i u naredne tri trke tako da je on uzeo titulu. Na ove četiri trke Schumacher je imao i pol pozicije. Ferrari je sezonu završio na najbolji mogući način u Maleziji gde je uzeo konstruktorsku titulu.

2001. - Schumacher i Ferrari uzeli su vozačku i konstruktorsku titulu dva meseca pre kraja sezone sa pobedom u Hungaroringu (Schumacher prvi, Barikelo drugi). Ove sezone zabeleženo je devet pobeda, devet pol pozicija, Ferrari je bio u bodovima 19 puta a bio je 15 puta na podijumu. Ferrari je sezonu završio sa pobedom u Suzuki i 179 bodova u konstruktorskom poretku, a Schumacher je imao 123 boda u vozačkom poretku.

2002. - Još jedna rekordna godina. Schumacher je svoju petu titulu osvojio već na Francuskom GP-u. Ferrari je u Hungaroringu osvojio konstruktorski šampionat. Rezultati sve govore: Ferrari je na 15 od 17 trka pobedio, 11 je pobedio Schumacher a Barikelo 4, osvojeno je 10 pol pozicija, 7 je osvojio Schumacher, a 3 Barikelo. Schumacher je imao 144 poena, a Scuderia 221 što je bilo mnogo više od ostalih timova.

2003. - Pravila se se promenila, ali je kranjni rezultat ostao isti: Schumacher i Ferrari su ponovo Svetski šampioni. Ove godine je međutim potvrda stigla na poslednjoj trci u Suzuki, gde je pobedio Barikelo a Schumacher bio osmi što mu je bilo dovoljno za šestu titulu, a četvrtu u nizu. Schumacher je pobedio u Imoli, Barseloni, Zeltwegu, Montrealu Monci i Indianapolisu. Barikelo je pobedio u Silverstonu i Suzuki.

2004. - Još jedna izvanredna sezona za Ferrari. Od 18 trka u kalendaru Schumacher i Barikelo pobedili su na 15. Put Scuderije do titule rušio je mnoge rekorde. Šesta uzastopna konstruktorska titula, četrnaesta u istoriji Ferrarija došla je u avgustu gde je Ferrari imao 1-2 u Mađarskoj. Dve nedelje kasnije Schumacher je postao šampion u Belgiji, peti put u nizu. Barikelo je slavio pred kraj sezone u Šangaju i Monci.

2005. - Posle šest uzastopnih titula ovde je bio kraj. Samo jedna pobeda Schumachera u ovoj sezoni, i on je bio treći u poretku vozača, kao i Ferrari u poretku konstruktora. To je bilo malo za Ferrarijeve standarde. Ferrarijeva Ahilova Peta bile su gume.

2006. - Devet pobeda, sedam pol pozicija i 201 poen, je rezultat Ferrarija u ovoj sezoni. Možda ovo zvuči impresivno, ali to nije bilo dovoljno za titule. I pored toga ovo je bila sezona za pamćenje i sa puno emocija. Ove sezone vodila se borba izmedju Alonsa i Schumachera. 248 F1 pokazao se kao dobar auto sa dobrim Bridgestone gumama. Felipe Massa pokazao je solidnu brzinu. Na kraju ove sezone povukao se najbolji vozač u istoriji ovog sporta Schumacher. Schumacher je jednom rečju bio izvanredan. Ove sezone ostao je bez titule kao i Ferrari ali su u prethodnih nekoliko bili fantastični.

2007. - Ove sezone sve titule se ponovo vraćaju u Ferrari. U početku ove sezone vođena je borba između četiri vozača dva Ferrarija Raikkonena i Masse, i dva Meklarena Alonsa i Hamiltona. Na kraju sezone za titulu su se borili Raikkonen, Alonso i Hamilton. Kimi je dve trke pre kraja zaostajao 17 bodova za Hamiltonom, ali je zahvljujući svojoj vožnji i pobedama na poslednje dve trke, na kojima je Hamilton grešio. Ferrari je bio prvi u poretku konstruktora sa 204 poena a Raikkonen je uzeo šampionsku titulu.

2008. - Ferrari je osvojio prvo mesto u poretku konstruktora sa 172 poena, 21 više od Meklarena. U poretku vozača prvi je Hamilton sa jednim bodom više u odnosu na Ferrarijevog vozača Felipea Masse. Ferrari ima osam pobeda na 18 trka. Felipe Massa ima 6 pobeda. i bio šampion 20-tak sekundi dok Lewis Hamilton nije pretekao Glocka nekoliko krivina pre kraja trke.

2009. - Završio šampionat na četvrtom mestu u konkurenciji konstruktora. U ovoj sezoni Ferrari nikada nije bio ozbiljan konkurent za titulu zbog nadmoćnosti konkurenata, naročito Brawn GP i Red Bulla. Ferrari je rano prekinuo da razvija bolid,da be se posvetio sledećoj sezoni. Felipe Massa je imao tešku nesreću u Mađarskoj i nije više vozio do kraja sezone. Njegovi zamenici Luca Badoer i Giancarlo Fissichella nisu osvojili ni jedan poen. Jedini pobedu timu je doneo Kimi Raikkonen na VN Belgije, a na kraju sezone je svoje vozačko mesto ustupio Fernandu Alonsu.

Fotografije bolida od 1950. - 2009. godine

Statistike tima (zaključno sa 2009. godinom)

Prvi GP: Monaco 1950
Vozačke titule: 15
Konstruktorske titule: 16
Pobeda: 210
Pol pozicija: 203
Najbžih krugova: 219

Godina po godina:

1951: Prva GP pobeda u Britaniji
1952: Alberto Ascari Svetski šampion sa šest pobeda
1953: Alberto Ascari Svetski šampion sa pet pobeda
1956: Juan Manuel Fangio Svetski šampion sa tri pobede
1958: Drugi u Konstruktorskom prvenstvu sa 40 poena
1959: Drugi u Konstruktorskom prvenstvu sa 32 poena
1960: Treći u Konstruktorskom prvenstvu sa 22 poena
1961: Prvi u Konstruktorskom prvenstvu sa 40 poena
1962: Peti u Konstruktorskom prvenstvu sa 18 poena
1963: Četvrti u Konstruktorskom prvenstvu sa 26 poena
1964: Prvi u Konstruktorskom prvenstvu sa 45 poena
1965: Četvrti u Konstruktorskom prvenstvu sa 26 poena
1966: Drugi u Konstruktorskom prvenstvu sa 31 poenom
1967: Četvrti u Konstruktorskom prvenstvu sa 20 poena
1968: Četvrti u Konstruktorskom prvenstvu sa 32 poena
1969: Peti u Konstruktorskom prvenstvu sa 7 poena
1970: Drugi u Konstruktorskom prvenstvu sa 55 poena
1971: Četvrti u Konstruktorskom prvenstvu sa 33 poena
1972: Četvrti u Konstruktorskom prvenstvu sa 33 poena
1973: Šesti u Konstruktorskom prvenstvu sa 12 poena
1974: Drugi u Konstruktorskom prvenstvu sa 65 poena
1975: Prvi u Konstruktorskom prvenstvu sa 72.5 poena
1976: Prvi u Konstruktorskom prvenstvu sa 83 poena
1977: Prvi u Konstruktorskom prvenstvu sa 95 poena
1978: Drugi u Konstruktorskom prvenstvu sa 58 poena
1979: Prvi u Konstruktorskom prvenstvu sa 113 poena
1980: Deseti u Konstruktorskom prevenstvu sa 8 poena
1981: Peti u Konstruktorskom prvenstvu sa 34 poena
1982: Prvi u Konstruktorskom prvenstvu sa 74 poena
1983: Prvi u Konstruktorskom prvenstvu sa 89 poena
1984: Drugi u Konstruktorskom prvenstvu sa 57.5 poena
1985: Drugi u Konstruktorskom prvenstvu sa 82 poena
1986: Četvrti u Konstruktorskom prvenstvu sa 37 poena
1987: Četvrti u Konstruktorskom prvenstvu sa 53 poena
1988: Drugi u Konstruktorskom prvenstvu sa 65 poena
1989: Treći u Konstruktorskom prvenstvu sa 59 poena
1990: Drugi u Konstruktorskom prvenstvu sa 110 poena
1991: Treći u Konstruktorskom prvenstvu sa 55.5 poena
1992: Četvrti u Konstruktorskom prvenstvu sa 21 poenom
1993: Četvrti u Konstruktorskom prvenstvu sa 28 poena
1994: Treći u Konstruktorskom prvenstvu sa 71 poenom
1995: Treći u Konstruktorskom prvenstvu sa 73 poena
1996: Drugi u Konstruktorskom prvenstvu sa 70 poena
1997: Drugi u Konstruktorskom prvenstvu sa 102 poena
1998: Drugi u Konstruktorskom prvenstvu sa 133 poena
1999: Prvi u Konstruktorskom prvensuvu sa 124 poena
2000: Prvi u Konstruktorskom prvenstvu sa 170 poena
2001: Prvi u Konstruktorskom prvenstvu sa 179 poena
2002: Prvi u Konstruktorskom prvenstvu sa 221 poenom
2003: Prvi u Konsturktorskom prvenstvu sa 158 poena
2004: Prvi u Konstruktorskom prvenstvu sa 262 poena
2005: Treći u Konstruktorskom prvenstvu sa 100 poena
2006: Drugi u Konstruktorskom prvenstvu sa 201 poenom
2007: Prvi u Konstruktorskom prvenstvu sa 204 poena
2008: Prvi u Konstruktorskom prvenstvu sa 172 poena
2009: Četvrti u Konstruktorskom prvenstvu sa 70 poena