F1-Serbia.com je portal posvećen dešavanjima iz sveta Formule 1

Ranih godina Formula 1 je bila svedok revolucionarnih promena u trkačkoj tehnologiji.

To je bila era u kojoj su se takmičari nadmetali za sport, ne za novac, i rutinski stradali u ponekad užasnim sudarima. Imena iz tih dana – Ascari, Fangio i Moss, su jedna od retkih sa liste koji i danas žive kao Grand Prix legende.

Automobilizam posle Drugog svetskog rata započeo je novu formulu – prvobitan naziv bio je Formula A, ali ubrzo je promenjeno i ostalo Formula 1 – za automobile od 1500 cc sa superčardžerom i 4500 cc bez superčardžera. Najmanja dužina trke je smanjena sa 500 km (311milja) na 300 km (186 milja), omogućavajući da Monaco Grand Prix bude ponovo predstavljen 1950. posle dvogodišnje pauze.

FIA (Federation Internationale de I`Automobile) najavila je planove za Svetsko Prevenstvo na sastanku održanom te godine. 10 aprila 1950. Juan manuel Fangio, u Maseratiju pobedio je na Pau Grand Prixu, prvo takmičenje koje je nazvano "Medjunarodna Formula 1 trka". Mesec dana kasnije Silverstone je ugostio Britanski Grand Prix, prva sankcionisana trka Formule 1, a Svetsko prevenstvo Formule 1 je rodjeno.

Pobednik u Silverstonu 1950. – osvajač pol-pozicije i najbržeg kruga, i prvi šampion F1, Giuseppe ("Nino") Farina vozio je Alfa Romeo 158, osvojivši Belgiju, Švajcarsku i Italiju, kao i nešampionske pobede u Bariju i Doningtonu, Farina, koji je nadmašio Juana Manuela Fangia za samo tri poena 1950 godine, najbolje je zapamćen po svom stilu vožnje. Opušten, sklon položaju raširenih ruku bio je to uticaj na celu generaciju vozača. Čak i uposleratnim danima, mnogi njegovi rivali i dalje su sedeli skučeni, boreći se sa točkovima. Prešavši u Ferrari 1951. sledeće dve godine Farina je vodio personalnu bitku sa Albertom Ascariem, bitka koju je morao da izgubi, jer je Ascari bio mnogo bolji vozač: kontrolisaniji, brži i precizniji. Ascari je osvojio naslov svetskog prvaka 1952. i 1953. vozeći Ferrari 500.

Ali je Fangio, iz Argentine bio taj koji je obeležio prvu deceniju Formule 1, osvojivši 5 šempionskih titula za 5 različitih proivodjača i 4 uzastopne titule od 1954-1957. Kada se Mercedes povukao iz auto trka posle užasne nesreće u kojoj je učestvovalo više automobila (koju je Fangio jedva izbegao), na Le Mansu 24h gde je 85 ljudi poginulo, Fangio je prešao u Ferrari (trkajući se za Lancijin tim jednu gidinu), osvojio je 5 pol-pozicija 1956. 3 pobede i jedno 2 mesto u 7 trka.

„Nurburgring je bila moja omiljena staza, i osećao sam se zaljubljen u nju i verujem da sam tog dana 1957. napokon uspeo da ovladam njome. Bilo je kao da sam pijan, prolazio sam krivine bez straha i kada sam jednom to uradio ostalo je zauvek. Dva dana nakon toga nisam mogao da spavam, i dalje sam zamišljao te krugove u tami i krivine gde nikada ranije nisam imao hrabrosti da prodjem punom snagom“.

- Huan Manuel Fangio -

Možda je Fangiova najbolja trka bila Nemački Grand Prix 1957. na Nurburgringu. Vozeći Maserati 250F, izgubio je 56 sekundi i vodjstvo u trci, u pit-stopu, ali se vratio i pobedio sa nekim od najspektakularnijih preticanja njegovog života, osvojivši i postavivši pri tom rekord staze Nordeschlifer 14.2 milje ("North Ring"), za neverovatnih 12 sekundi u tri uzastopna kruga.

Fangiov rival, nekada kolega i ljubitelj Stirling Moss – možda najveći vozač koji nikada nije osvojio titulu svetskog prvaka – koji je završio drugi iza Fangia u Mercedesu 1955. u famoznom "Silver Arrow" automobilu, sa Maseratijem 1956. i ponovo sa Vanwall-om 1957. Moss je postao prvi Britanac koji je osvojio Britanski Grand Prix, u Aintree 1955., i prvi koji je to uradio u Britanskom automobilu, Vanwall VW5 iz 1957. Njegova karijera je oslabila, što je dovelo do odlaska u penziju, prateći nesreću koju je imao na Belgijskom Grand Prixu 1960. na Spa-Francorchampu, gde je Moss bio izbačen iz svog automobila, polomivši obe noge, posle pucanja zadnje osovine pri brzini od preko 210 km/h, i posle jos gore nesreće u Goodwood-u 1962.