F1-Serbia.com je portal posvećen dešavanjima iz sveta Formule 1

Tim je osnovao australijanac, Jack Brabham, koji je sa Cooper Car Company 1959. godine posta svetski šampion Formule 1, a naredne 1960. odbranio tu titulu. Brabham je već bio uključen u izgradnju Cooperovih automobila, kada je 1961. godine sa svojim prijateljem, inžinjerom, Ronom Turancom osnovao Motor Racing Developments Ltd. Prve automobile su razvijali za Formulu Junior. Projekat je bio tajan, jer je Brabham i dalje nastavio da se trka sa Cooperom. Od prodaje automobila Formuli Junior Motor Racing Developments (MRD), je zarađivao lepu svotu novca. Auto se dosta dobro pokazao u rukama Gavina Youla.

Na kraju 1961. Brabham napušta Cooper, a pošto MRD nije mogao lepo da se prevede na Francuski jezik, odlučeno je da bolidi nose ime Brabham. Preselili su se u Surbiton, gde se nalazila baza australijske kompanije Repco i prvi Brabham je nastao. BT2 je bio razvijen za potrebe Formule Junior, a počet je razvoj i automobila za takmičenje u Formuli 1. Pošto bolid nije bio spreman za početak sezone, Brabham je kupio Lotusov bolid sa kojim je počeo takmičenje 1962. godine. Polovinom jula iz garaže izlazi BT3 koji je spreman za Formulu 1. BT3 je debitovao na Nirburgringu, a bolid je bio ofarban u svetlo tirkizno-plavu boju. Bolid se ponovo pojavio u septembru  na stazi Olton Park gde je Brabham završio na trećem mestu u Gold Cupu, aprvi poen u Formuli 1 je došao u Americi kada Brabham završava na četvrtom mestu. Godina se završava sa podijumom na nešampionskoj trci u Meksiku i četvrtim mestom u Južnoj Africi.

Naredne godine Brabham i Tauranc su napravili sportski automobil BT5, bolid za Formulu Junior BT6 i bolid za Formulu 1 BT7. Brabham zapošljava Dan Gurneya da mu bude timski kolega 1963. godine. Tim godinu završava kao trećeplasirani u plasmanu konstruktora.

1962. Brabham BT3	1963. Brabham BT7

Kompanija je nastavila da se širi plasiran je sportski automobil BT8, a bolidi iz Brabhamove radionice su se pored Formule 1 našlio i u Formuli 2, Formuli 3, Formuli Junior. Te godine Gurney ostvaruje prvu pobedu za tim u Formuli 1 na VN Francuske, a ubrzo je usledila i druga pobeda na VN Meksika, dok je Jack Brabham uspeo nekoliko puta da se nadje u bodovima. U Formuli 2 Hulme i Brabham su vozili fabričke bolide, a takođe su snadbevali i brojne timove u toj seriji. Te 1964. godine MRD je proizveo 40 sportskih automobila - bolida.

1965. godine Brabham je krenuo u prodaju šasije u Formuli 1 i to Rob Walker timu, Bobu Andersonu i Johnu Willmentu. Jack Brabham je učestvovao na nekoliko trka, a svoje mesto je ustupao Hulmeu. Drugi vozač Gurney je uspeo da tokom sezone završi na drugom mestu na VN Amerike i Meksika. Tim godinu završava na trećem mestu. Iako je Brabhamova šasija bila brojnija u Formuli 1, Jim Clark je odneo titulu Team Lotusu.

1966. na snagu stupaju novi propisi, a Brabham odlučuje da koristi Repco motore. Gurney odlučuje da nastavi karijeru sa sopstvenim timom, tako da je vozačka postava 1966. bila Brabham - Hulme. Bolid je debitovao u maju na stazi Syracuse, a dve nedelje kasnije pobedio na International Trophy at Silversone. Na VN Francuske Brabham završava na prvom mestu, a Hulme na trećem, dok na VN Velike Britanije tim dolazi do dvostruke pobede 1-2. Brabham pobeđuje u Holandiji, ali odustaje u Nemačkoj sa vodeće pozicije. Jack Brabham te godine postaje ponovo svetski šampion, Hulme završava na četvroj poziciji, a tim postaje konstruktorski šampion.

1965. Brabham BT11	1966. Brabham BT20

U Formuli 2, Brabham ulazi u partnerstvo sa Hondom i Jack i Denny dominiraju. Brabhamova šasija je osvojila skoro sve trke u Formili 2. 1967. godine Hulme i Brabham opet dominiraju Formulom 1, ovaj put Hulme dolazi do naslova svetskog šampiona, Brabham završava na drugom mestu, a tim po drugi put postaje konstruktorski šampion.

Na kraju godine Hulme prelazi u McLaren,  a timski kolega Jacku Brabhamu postaje Jochen Rindt 1968. godine. Repco je izgradio novi motor, ali u Formulu 1 dolazi Ford Cosworth koji je bio dosta moćniji od Repca. Nijedan od vozača ne uspeva da ubeleži pobedu. U Formuli 2, Matra je postala moćna sila, a Brabham je potonuo u poretku.

Rindt 1969. prelazi u Lotus, Brabham prelazi na Cosworthove motore i u tim dolazi Jacky Ickx. Belgijanac je uspeo da ostvari dve pobede i završi kao drugoplasiranu u šampionatu, a sezonom dominira Jackie Stewart u Matra-Coswort bolidu. U Formuli 2 Matra i BMW dominiraju, ali Brabham nastavlja da prodaje dosta bolida timovima u F2.

1968. Brabham BT24	1969. Brabham BT26A

1970. godina je poslednja godina u kojoj se takmičio Jack Brabham kao vozač. Ickx prelazi u Ferrari, a Jack unajmljuje Rolfa Stommelena za njegovog timskog kolegu. Sa malo novca i rezultati su bili loši, iako je Jack ostvario pobedu na VN Južne Afrike i zamalo pobedio u Monaku.

Na kraju godine Brabham se povlači sa pozicije vozača i planira da se vrati u Australiju. On polovinu svoje kompanije prodaje Taurancu. Tim nije načinio napredak, Graham Hill i Tim Schenken su uspeli da osvoje samo pet poena. U Formuli 2 sve je išlo po planu, Carlos Reutemann završava sezonu na drugom mestu u Evropskom prvenstvu. Kompanija je zarađivala dobar novac, ali Tauranac odlučuje da 1972. godine proda tim Berniu Eccletoneu i privremeni se penzioniše. Kasnije se vraća u Evropu i pokreće veoma uspešnu kompaniju Ralt.

Ecclestone je započeo promene krajem godine, ali ni 1972. godina nije bila ništa bolja sa Grahamom Hillom i Reutemannom. Za 1973. godinu bio je spreman unapređeni dizajn BT42 od strane Gordona Murraya. Za volanom bolida našli su se Reutemann i Wilson Fittipaldi, dok su stari bolid vozili de Admich, John Watson i Rolf Stommelen. Tim sezonu završava na četvrtom mestu bez pobede. U Formuli 2 kompanija je sve više bledila dok su March i Surtees dolazili do izražaja. Na kraju godine Ecclestone odlučuje da ugasi proizvodnju bolida za Formulu 2.

1970. Brabham BT33	1972. Brabham BT37

1974. godine  BT44 su vozili Carlos Reutemann, a na poziciji drugog vozača su se smenjivali Richard Robarts, Riki von Opel, Lella Lombardi i Carlos Pace. Stari bolid je ustupljen timu Hexagon za koji je vozio John Watson. Reutemann je pobedio na tri trke, ali tim sezonu završava na petom mestu u plasmanu konstruktora.

1975. godine Ecclestone je osigurao sponzorski ugovor sa Martinijem, a Reutemann i Pace voze B verziju BT44 bolida. Svaki od njih je ostvario po jednu pobedu, ali zahvaljujući doboljnom broju drugih podijuma tim se probija na dro mesto u plasmanu konstruktora, dok Reutemann završava kao drugoplasiranu u plasmanu vozača, a Pace kao šestoplasirani. Tim zatim ulazi u partnerstvo sa Alfa Romeom i Murrayom koji izrađuju motor za novi BT45 bolid. Ecclestone odlučuje da pokrene drugi tim u kome bi se takmičili stari bolidi, a koje bi vozili plaćeni, odnosno sponzorisani vozači. Drugi tim je nosio ime RAM Racing. Ni jedan tim nije bio uspešan, a Reutmann se prebacuje u Ferrari, ostavljajći svoj bolid Larry Perkinsu.

1974. Brabham BT44	1976. Brabham BT45

John Watson je angažovan da zameni Reutemanna naredne godine. 1977. je počela sa puno optimizma naročito nakon Paceovog drugog mesta u Argentini. Nekoliko dana nakon VN Južne Afrike Pace je poginuo u avionskoj nesreći kada se vraćao za Brazil. Njega zamenjuje Hans Stuck , ali on i Watson do kraja sezone ostvaruju samo tri podijuma.

Na kraju godine Martini uskraćuje sponzorstvo, a novi sponzor Ecclestonovog tima postaje Parmalt. Ecclestone uspeva da osigura vozački angažman svetskog šampiona Niki Laude, kome je timski kolega bio Watson. Murray dizajnira neverovatni BT46 bolid, bilo je problema sa hladjenjem, ali nakon prepravki Watson na prvoj trci u Južnoj Africi ostvaruje treće mesto. Ground efekat koji je Lotus imao te godine omogućio mu je dominaciju, ali Murray dolazi na ideju i stvara BT46B poznatiji kao "Fan Car",  koji je za hlađenje motora koristio ventilator i koji je stvarao delimični vakum ispod bolida. Lauda pobeđuje na VN Švedske, ali FIA ubrzo zabranjuje takmičenje sa tim bolidom. Bolid se ponovo prepravlja i plasira pod imenom BT46C, a Lauda pobeđuje u Italiji. Tim sezonu završava na trećem mestu. Watson prelazi u McLaren, a na njegovo mesto dolazi Nelson Piquet kao timski kolega Laudi. Novi V12 motor iz Alfa Romeao je bio dobar, ali BT49 bolid nije bio pouzdan. Lauda uspeva da pobedi na nešampionskoj trci Dino Ferrari Grand Prix na stazi Imola, ali u Kanadi najavljuje penzionisanje. Ecclestone ga zamenjuje sa Ricardo Zuniom.

1978. Brabham BT45C	1980. Brabham BT49

Alfa Romeo se povlači iz sporta, a Brabham se vraća na Coswort motore. Murrey predstavlja Bt49 bolid sa kojim Piquet uspeva da pobedi na tri trke. Sledeće 1981. godine sa tri pobede Piquet postaje svetski šampion Formule 1. Međutim, Brabham ne uspeva da dođe do konstruktorske titule i ona odlazi u ruke Williams-Forda.

Tokom 1981. Brabham je počeo sa testiranjem BMW turbo motora, ali oni nisu bili korišćeni sve do kraja 1982. Godine, kada je Piquetov timski kolega Riccardo Patrese ostvario čudnu pobedu na VN Monaka.

Kasnije te godine Piquet  pobeđuje na VN Kanade sa BMW motorom, ali u ostatku sezone minhenski motori su se pokazali veoma nepouzdanim. Te godine FIA ponovo uvodi dolivanje goriva za vreme trke, što je omogućilo Piquetu i Patreseu da voze sa pola rezervoara. BT53 se pojavio 1983. godine, a sa njim Piquet uspeva da ostvari tri pobede i dođe do drugog naslova svetskog prvaka. Patrese pobeđuje na samo jednoj trci i tim završava sezonu na trećem mestu. 1984. godina nije bila uspešna. Piquet uspeva da ostvari dve pobede, ali bolid se pokazao kao nepouzdan i Teo Fabi nije uspeo da napravi neki značajan rezultat u drugom bolidu. 1985. godine tim ima novog sponzora Olivetti, a Piquet uspeva neočekivano da dođe do pobede na VN Francuske. Drugi vozač tima Francois Hesnault, nakon nesreće na testiranju, odlučuje da se povuče i mesto ustupa Marcu Sureru

1983. Brabham BT52	1985. Brabham BT54

1986. godine je bilo elikih promena. Piquet odlazi u Williams, a Patreseu se pridružuje Elio de Angelis. Murrey je dizajnirao novi BT55 bolid koji je bio poznat pod imenom "skejtbord Brabham". BMW motori su bili veoma loši, pa je i automobil bio neverovatno loš. Nažalost motor i Weismannov menjač su bili nepouzdani. Sredinom sezone de Angelis je nastradao tokom testiranja na stazi Paul Richard. Njega je zamenio Derek Warwick. Ecclestone je izgubio intresovanje za tim, jer ga je sve više intresovala prodaja TV prava, a na kraju godine dizajner Murrey prelazi u McLaren. David North, John Baldwin i Sergio Rinland postaju novi dizajneri Brabham BT56 bolida. BMW i dalje ostaje dobavljač motora za Brabham bolide. Novca je bilo sve manje i manje, a Patrese i de Angelis nisu mogli da učine ništa značajno 1987. godine, na kraju Patrese prelazi u Williams.

BMW se povlači na kraju godine, a Ecllestone najavljuje jednogodišnju pauzu za Brabham tim. Tim izgrađuje Procar za Alfa Romea, ali cela operacija pada u ruke švajcarskog biznismena, Joachima Luhtia. BT58 je dizajniran na brzinu kako bi bio spreman za početak sezone 1983. godine. Bolide su pokretali Juddovi V8 motori, a koristili su Pirellijeve gume. Martin Brundle i Stefano Modena su ostvarili samo osam poena. Sredinom sezone Luhti odlučuje da prepusti kompaniju Mike Earlu i Joe Chamberlainu, ali Peter Windsor stopira kupoprodaju tima, jer je on bio jedan od učesnika Luhtijeve kupovine tima 1986. godine.

Uvidevši kakav se haos sprema, Martin Brundle napušta tim. Novi kupac Middlenbridge se pojavljuje i Windsor pristaje da se tim proda njima. Herbie Blash, dugogodišnji menadžer Brabhama, se vraća, a Modeni se na mestu timskog kolege pridružuje švajcarac Gregor Foitek , koji je ubrzo zamenjen sa Davidom Brabhamom, sinom osnivača tima Jacka Brabhama.

1987. Brabham BT56	1989. Brabham BT58

Tim se mučio tokom 1990. godine, ali Blash uspeva da postigne dogovor sa Yamahom oko snadbevanja motorima tokom 1991. godine, a na mestu vozača zapošljava pored Brundlea i Marka Blundella. Oba vozača uspevaju ukupno da osvoje smao tri poena sa Rinlandovim BT60Y bolidom. Na kraju sezone Yamaha odlučuje da se prebaci u Benetton, a Brabham ostaje sa Juddovim motorom, starim bolidom i praznim kasama.

Tim pozajmljuje nešto novca od Landhurst Leasinga i 1992. godine startuju sa vozačkom postavom Eric van de Poele i Giovannom Amati, koja je kasnije zamenjena sa Damonom Hillom. Oni su uspeli da se plasiraju na samo tri trke, a sredinom sezone tim napušta Formulu 1, propuštajući VN Belgije i Italije.

1991. Brabham BT59Y	1992. Brabham BT60B

Sezona	Ime	Šasija	Motor	Vozači	Plasman
1992	Motor Racing Developments	BT60B	Judd	07. Eris vad de Poele  08. Giovanna Amati  08. Damon Hill	NC /0p/
1991	Motor Racing Developments	BT59Y BT60Y	Yamaha	07. Martin Brundle  08. Mark Blundell	9. /3p/
1990	Motor Racing Developments	BT58 BT59	Judd	07. Gregor Foitek  07. David Brabham  08. Stefano Modena	10. /2p/
1989	Motor Racing Developments	BT58	Judd	07. Martin Brundle  08. Stefano Modena	9. /8p/
1987	Motor Racing Developments	BT56	BMW M12/13/1	07. Riccardo Patrese  07. Stefano Modena  08. Andrea de Cesaris	8. /10p/
1986	Motor Racing Developments	BT54 BT55	BMW M12/13/1	07. Riccardo Patrese  08. Elio de Angelis  08. Derek Warwick	9. /2p/
1985	Motor Racing Developments	BT54	BMW M12/13	07. Nelson Piquet  08. Francois Hesnault  08. Marc Surer	5. /26p/
1984	MRD International	BT53	BMW M12/13	01. Nelson Piquet  02. Teo Fabi  02. Corrado Fabi  02. Manfred Winkelhock	4. /38p/
1983	Fila Sport	BT52/B	BMW M12/13	05. Nelson Piquet  06. Riccardo Patrese	3. /72p/
1982	Parmalt Racing Team	BT49D BT50	Cosworth DFV BMW M12/13	01. Nelson Piquet  02. Riccardo Patrese	5. /41p/
1981	Parmalt Racing Team	BT49/B/C	Cosworth DFV	05. Nelson Piquet  06. Hector Rebaque	2. /61p/
1980	Parmalt Racing Team	BT49/B	Cosworth DFV	05. Nelson Piquet  06. Ricardo Zunino  06. Hector Rebaque	3. /55p/
1979	Parmalt Racing Team	BT46 BT48 BT49	Alfa Romeo Cosworth DFV	05. Niki Lauda  05. Ricardo Zunino  06. Nelson Piquet	8. /6p/
1978	Parmalt Racing Team	BT45C 46/B/C	Alfa Romeo	01. Niki Lauda  02. John Watson  66. Nelson Piquet	3. /53p/
1977	Martini Racing	BT45/B	Alfa Romeo	07. John Watson  08. Carlos Pace  08. Hans-Joachim Stuck  21. Giorgo Francia	5. /27p/
1976	Martini Racing	BT45	Alfa Romeo	07. Carlos Reutemann  07. Rolf Stommelen  07. Larry Perkins   08. Carlos Pace  77. Rolf Stommelen	9. /9p/
1975	Martini Racing	BT44B	Cosworth DFV	07. Carlos Reutemann  08. Carlos Pace	2. /54p/
1974	Motor Racing Developments	BT42 BT44	Cosworth DFV	07. Carlos Reutemann  08. Richard Robarts  08. Rikky von Opel  08. Carlos Pace  34. Teddy Pilette	5. /35p/
1973	Motor Racing Developments	BT37 BT42	Cosworth DFV	Carlos Reutemann  Wilson Fittipaldi  Andrea de Admich  Rolf Stommelen  John Watson	4. /49p/
1972	Motor Racing Developments	BT33 BT34 BT37	Cosworth DFV	Graham Hill  Carlos Reutemann  Wilson Fittipaldi	9. /7p/
1971	Motor Racing Developments	BT33 BT34	Cosworth DFV	Graham Hill  Dave Charlton  Tim Schenken	9. /5p/
1970	Motor Racing Developments	BT33	Cosworth DFV	Jack Brabham  Rolf Stommelen	4. /35p/
1969	Motor Racing Developments	BT26/A	Cosworth DFV	Jack Brabham  Jacky Ickx	2. /51p/
1968	Brabham Racing Organisation	BT24 BT26	Repco	Jack Brabham  Jochen Rindt	8. /10p/
1967	Brabham Racing Organisation	BT19 BT20 BT24	Repco	Jack Brabham  Denny Hulme	1. /37p/
1966	Brabham Racing Organisation	BT19 BT20 BT22	Repco	Jack Brabham  Denny Hulme  Chris Irwin	1. /42p/
1965	Brabham Racing Organisation	BT7 BT11	Coventry- Climax	Jack Brabham  Dan Gurney  Denny Hulme  Giancarlo Baghetti	3. /27p/
1964	Brabham Racing Organisation	BT7 BT11	Coventry- Climax	Jack Brabham  Dan Gurney	4. /33p/
1963	Brabham Racing Organisation	BT3 BT7 Lotus 25	Coventry- Climax	Jack Brabham  Dan Gurney	3. /28p/
1962	Brabham Racing Organisation	Lotus 21 BT3	Coventry- Climax	Jack Brabham	7. /9p/