F1-Serbia.com je portal posvećen dešavanjima iz sveta Formule 1

Sedište tima:	Maranelo, Italija
Šef tima:	Stefano Domenicali
SEZONA 2011
Vozači:	5.  Fernando Alonso 6.  Felipe Massa
Šasija:	-
Motor:	Ferrari F2012
KARIJERA U FORMULI 1
Prva trka:	1950. VN Monaka
Broj trka:	832
Broj pol-pozicija:	205
Broj pobeda:	226
Broj najbržih krugova:	227
Konstruktorskih titula:	16
Vozačkih titula:	15

Enco Ferari rođen je 1898. godine u Modeni, a umire 1988. godine takođe u Modeni. Ovaj tekst počinjem sa Encom zbog toga što je to čovek koji je stvorio najuspešniju ekipu svih vremena u Formuli 1 - Scuderiu Ferrari.

Bio je prinuđen da napusti školu zbog smrti oca, i nakon toga radio je u Modenskoj vatrogasnoj službi. Kasnije je postao test vozač. Uskoro je prešao u Milano i počeo da radi za CMN (Costruzioni Meccaniche Nazionali) kao trkački i test vozač. 1919. godine je imao trkački debi u Parma - Berceto trci, a kasnije iste godine vozio je i u Taraga Florio trci. 1920. godine Enzo vozi za Alfa Romeo tim. Enco je prešao put od test vozača, trkačkog vozača, bio je asistent prodaje u Alfi i najzad je do 1939. bio direktor Alfa Romeo Divizije.

Scuderia Ferrari i najuspešniji tim u istoriji Formule 1 osnovana je 1929. godine u Modeni. Osnovna svrha ove kompanije u to vreme bila je da organizuje trke za njihove članove. Bio je to početak jakog učešća u trkama, došlo je do stvaranja oficijelnog trkačkog tima i Scuderia je saradjivala sa Alfa Romeom. Potpunu kontrolu trkačkog tima preuzela je 1933. godine. 1940. godine prekinuta je veza između Scuderie i Alfa Romea. Kompanija je zatim osnovala samostalnu organizaciju koja se zvala “Auto Avio Costruzioni Ferrari”, koja je radila za nacionalnu Avio kompaniju u Rimu.

 

Amblem Ferrarija

“Priča o propetom konjiću je jednostavna i fascinantna. Konjić je bio nacrtan na trupu borbenog aviona kojim je upravljao Frančesko Baraka, herojski italijanski pilot koji je poginuo u Prvom Svetskom Ratu. 1923. kada sam pobedio u Raveni upoznao sam Enrika Baraku, Frančeskovog oca, i Frančeskovu majku Paolinu. Jednog dana rekla mi je: Ferari zašto ne bi stavio propetog konjića na tvoje automobile, doneće ti sreću. Konjić je bio crne boje, žutu pozadinu sam dodao zato što je to boja Modene.”- Enzo Ferrari.

U narednom delu teksta biće ukratko opisane sve sezone Ferarija u Formuli 1.

Enzo Ferrari u mladjim danima	Ferrarijev amblem

 

Sezone:

1950. - Ferari je debitovao u Formula 1 šampionatu u Monaku 21. maja. Alberto Ascari došao je kući sa drugim mestom. Na kraju sezone Ferrari je imao još dva mesta na podijumu.

1951. - Prva pobeda u Formula 1 šampionatu za Ferari je stigla: argentinski vozač Jose Froilan Gonzalez uspeo je da pobedi u Silverstonu Juana Manuela Fangio-a (Alfa Romeo), za volanom Ferarija 375 F1. Dve nedelje kasnije Ascari je pobedio u Nemačkoj, i kasnije u Italiji. Ipak ti rezultati nisu bili dovoljni da se pobedi Fangio u trci za titulu u poretku vozača.

1952. - Alberto Ascari bio je prvi vozač koji je Ferariju doneo titulu u vozačkom poretku. Ferari je pobedio na svim trkama te sezone sem Indianapolisa 500 koji je bio oficijelna trka, iako je većina evropskih konstruktora bila odsutna. Ascari je pobedio na šest GP-a, a Taruffi je slavio na prvoj trci u sezoni. Bolid 500 F2 bio je nepobediv.

1950. Ferrari 125, VN Monaka	1952. Ferrari 500, Monza

1953. - Ponovljen je rezultat kao i prethodne godine. Bolid 500 F2 pokazao se kao najbolji sa Ascarijem (pet pobeda). Farina i Hawthorn su upisali po pobedu, i pomogli Ferariju u postavljanju rekorda po broju uzastopnih pobeda (14).

1954. - U ovoj sezoni dominirao je Fangio u Maseratiju, ali je Ferrari zabeležio dve pobede, uključujući 1-2 u Silverstonu sa Gonzalezom i Hawthornom, i Hawthornovu pobedu u Barseloni.

1955. - Još jedna teška sezona, ovog puta Mercedes je bio na vrhu. Ferrari je doneo kući jednu pobedu u Monte Karlu sa Trintignantom, u trci koju je obeležila nesreća Ascarija sa Lančom. Četiri dana kasnije 26. maja Ascari je otišao da gleda svog prijatelja Eugenia Castellottija koji je testirao Ferrari 750. Malo pre nego što je trebao da ode kući sa ženom da ruča, sam Ascari odlučio je da proba nekoliko krugova sa Ferarijem. Kada je izlazio iz brze krivine auto je nekontrolisano proklizao i prevrnuo se. Ascari je zadobio mnogobrojne povrede, i umro je nekoliko minuta kasnije.

1954. Ferrari 625	1955. Ferrari 555

1956. - Kada se Lanča povukla iz Formule 1, Ferrari je nasledio automobile, a pored toga je dobio i Fangia. Argentinski vozač doneo je ponovo vozačku titulu u Maranelo posle velike borbe u sezoni. Fangio je slavio na tri trke, i osvojio je titulu zahvaljujući plemenitom gestu timskog kolege Collinsa koji je pustio Fangia da ga stigne u poslednjoj trci u Monci tako da je Fangio uzeo titulu. Po podacima koje imam u toj trci u Monci slavio je Moss a Fangio i Collins su delili drugo mesto sa verovali ili ne, istim zaostatkom od 5.70.

1957. - Ovo je bila slaba sezona za Ferrari, u kojoj je Fangio uzeo petu šampionsku titulu ali ovaj put sa superiornim Maseratijem 250F. Ovo je bila godina tranzicije za tim, sa samo nekoliko podijuma zahvaljujući Musso-u i Hawthornu.

1958. - Godina karakteristična po mnogim tragedijama i uspehu. Mike Hawthorn je uzeo vozačku titulu za volanom Ferrarija 248F1, ali sezona je bila obeležena užasnim nesrećama u kojoj je Luigi Musso izgubio život u Francuskoj na stazi Reims. Peter Collins je poginuo na Nirburgringu. Hawthorn je osvojio Francuski GP a Collins Britanski GP. Ferrarijev glavni rival bio je Stirling Moss koji je vozio za Vanwall, tim koji je uzeo prvu konstruktorsku titulu.

1956. Ferrari D50	1958. Ferrari Dino 246

1959. - Gubeći obojicu svojih vodećih vozača Ferrari se okrenuo Toniju Broksu koji je bio drugi u šampionatu iza Australijskog vozača Jacka Brabhama (Cooper-Climax). Ferrari se i dalje takmicio sa bolidima sa prednjim pogonom, i uvideli su da ce im biti tesko protiv bolida sa zadnjim pogonom. Broks je do zadnje trke bio u borbi za titulu, pobedio je na Francuskom i Nemačkom GP-u. Napori tima nisu im pomogli da se njihovi bolidi nađu na VN Britanije zbog štrajka, iako je Ferrari samo dve nedelje ranije imao 1-2 u Francuskoj.

1960. - Ferrari je krenuo u novu sezonu sa istim bolidom 256 F1. Novi auto sa pogonom pozadi 256 P F1 debitovao je u Monaku gde je Fil Hil uzeo treće mesto. Ferarijeva jedina pobeda došla je pred kraj sezone u Monci, kada je pobedio Fil Hil iza koga su se našli Ginther i Mairesse takođe u Ferariju. Hil je bio peti u šampionatu vozača, dok je Ferrari bio treći u konstruktorskom poretku.

1961. - Ferrari i njegovi vozači dominirali su sezonom, uzevši obe titule sa 156 F1 bolidom. Tim je osvojio pet pobeda (Hil tri, a Trips i Baghetti po jednu) od osam voženih. Šampionat je praktično vožen između Amerikanca i Nemca i sve je odlučeno u Monci. U tragedii koju je doživeo Trips poginulo je trinaest gledalaca kao i sam Trips. Ne znajući da je njegov timski kolega poginuo Hil je pobedio u trci i postao šampion ali kad je saznao u boksu šta se desilo njegovom timskom kolegi, nije mu bilo do slavlja.

1960. Ferrari Dino 246	1961. Ferrari 156

1962. - Uprkos modifikovanoj verziji bolida 156 F1, Ferrari je upisao razočaravajuću sezonu. Tim je osvojio samo osamnaest poena, zahvaljujući Hilovom drugom mestu u Monte Karlu. Prošlogodišnji šampion završio je tek kao šesti u poretku vozača, a njegov Britanski rival Graham Hill uzeo je prvu od njegove dve osvojene titule. BRM je uzeo konstruktorski šampionat.

1963. - 156 F1-63 unapređena evolucija šampionskog bolida od pre dve godine korišćena je u toku sezone. Ferrarijev novi vozač John Surtees doneo je timu pobedu u Nirburgringu, ali to nije bilo dovoljno da se pobedi Klarkov Lotus.

1964. - John Surtees postaje prvi i jedini vozač koji je uspeo da postane šampion na dva i na četiri točka. Za njegove uspehe dosta je zaslužan i Ferrarijev bolid 158 F1 koji je označio Ferrarijev povratak na osmocilindrične motore. Uz pomoć svog timskog kolege Bandinija, Surtees je osvojio titulu sa samo jednim poenom prednosti u odnosu na Grahama Hilla iz BRM-a, nakon trke u Meksiku u kojoj je Hill odustao jer je Bandini udario u njega. Ferrari je koristio tri automobila tokom ove sezone: 158 F1, 156 F1-63 (sa kojim je Bandini pobedio u Austriji) i 512 F1 sa dvanaestocilindričnim bokser motorom. Ferrari je uzeo i konstruktorsku titulu.

1963. Ferrari 156	1964. Ferrari 158

1965. - 158 F1 i 512 F1 ponovo su korišćeni u sezoni u kojoj Ferrari nije imao uspeha. Najbolji rezultat bilo je drugo mesto Surteesa u East Londonu, i drugo mesto Bandinija u Monte Karlu na početku sezone. Nova pravila ( 3000ccm bez turbo punjača, ili 1500 ccm sa turbo punjačem) su uticala na Ferrari da svoje napore ulaže u sledeću sezonu. Jim Clark (Lotus) je uzeo vozačku titulu, a njegov tim je uzeo i konstruktorsku titulu.

1966. - U ovoj sezoni Ferrari ponovo koristi V12 motor, ali ovo je bila teška sezona za Ferrari. Surtees je pobedio na stazi SPA, ali je zbog nesloge sa Ferrarijem ranije napustio tim. Isto se desilo i sa proizvođačem guma Dunlopom, kojeg je zamenio Firestone. Tim je propustio dva GP-a, jedan u Meksiku zbog štrajka i drugi u Britaniji zbog tehničkih razloga. Ferrari je zabeležio samo dve pobede, jednu Surtees u SPA i drugu Scarfiotti u Monci, a Parks je završio iza Scarfiottija.

1967. - Veoma teška godina za Ferrari. Sezona je bila obeležena tragičnom nesrećom u Monte Karlu u kojoj je Bandini poginuo. Najbolji u Ferrariju bio je Chris koji je imao tri treća mesta. Denis Hulme je osvojio vozačku titulu sa malom razlikom ispred Brabhama. Tim Brabham osvojio je konstruktorku titulu.

1965. Ferrari 512 F1	1967. Ferrari 312

1968. - Sponzori su ove sezone oficijelno debitovali u Formuli 1. 312 F1-68 bio je prvi automobil sa upotrebljenim krilcem. Ostali timovi su odmah pratili to, ali posle nesreće u Barseloni gde su tri gledaoca izgubila život krila su zabranjena. Ferrari je osvojio Francuski GP u Rouenu sa Jackijem Ickxom, i imao je četiri pol pozicije. Titulu je uzeo Graham Hill vozeći za Lotus.

1969. - Najgora Ferrarijeva sezona u Formuli 1 ikad (samo sedam poena), ponekad su nastupali sa samo jednim vozačem na trci. Amon je samo tri puta završio u bodovima, a najbolji rezultat bilo mu je treće mesto u Zandvoortu. Ipak ova godiina je značajna za kompaniju, jer je FIAT preuzeo akcije ostavivši Encu potpunu slobodu u moto sportu.

1970. - Ferrari je sezonu završio sa nekoliko bodova iza konstruktorskog šampiona (Lotus), a vozači Ickx i Regazzoni završili su odmah iza Svetskog šampiona Jochena Rindta. Korišćen je automobil 312B koji je bio sve konkurentniji kako je sezona tekla. Ferrarijevi vozači zabeležili su četiri pobede: Ickx tri (Austrija, Kanada i Meksiko) i Regazzoni jednu (Italija).

1969. Ferrari 312	1970. Ferrari 312B

1971. - U godini u kojoj Jackie Stewart postaje Svetski šampion, Ferrari je zabeležio dve pobede na početku sezone, Andreti u Južnoj Africi i Ickx i Zandvoortu. Ali tim nije uspeo da zadrži te performanse u drugom delu sezone. Ferrari je završio sa 33 poena, kao četvrti u konstruktorskom poretku. Najbolje plasirani Ferrarijev vozač bio je Ickx takođe četvrti.

1972. - Još jedna pomalo slaba sezona za Ferrari, završili su isto kao prošle godine i u poretku vozača i konstruktora. Trkali su se sa modifikovanom verzijom bolida 312 B2, jedina pobeda došla je u Nemačkoj gde je Ickx završio ispred timskog kolege Regazzonija. Ickx je opet bio četvrti u poretku vozača a šampion je postao Emerson Fittipaldi.

1973. - 312 B3 pokazao je da će biti manje konkurentan od 312 B2, i doneo je Scuderiji Ferrari samo dvanaest poena. Ickx i Merzario ostvarili su tri četvrta mesta (Merzario je ostvario dva četvrta mesta). Tim nije učestvovao na Nemačkom i Holandskom GP-u. Jackie Stewart vozeći za Tyrrell osvojio je vozačku titulu, a titulu konstruktora uzeo je Lotus.

1971. Ferrari 312B2	1972. Ferrari 312B2-72

1974. - Dva važna čoveka došla su u Maranello. Pored Regazzonija u Ferrariju je vozio mladi Austrijanac Niki Lauda. Luca di Montezemolo bio je timski menadžer, koji je petnaest godina kasnije postao predsednik Ferrarija. Fittipaldi je pobedio u poretku vozača vozeći za Meklaren, a Meklaren je osvojio šampionat konstruktora. Ferrari je bio drugi u poretku konstruktora sa 65 bodova. Bolid Ferrarija 312 B3-74 dokazao je da je konkurentan o čemu govori osvajanje deset pol pozicija te godine. Lauda je imao dve pobede (Španija i Holandija), a Regazzoni jednu (Nemačka). Navijači Ferrarija žalili su za propuštenom šansom.

1975. - Posle jedanaest godina Ferrari se u velikom stilu vraća u vrh osvojivši obe titule. Lauda je zabeležio pet pobeda (Monako, Belgija, Švedska, Francuska i USA) a Regazzoni je pobedio u Monci na dan kada je njegov timski kolega uzeo titulu.

1976. - Godina je krenula dobro kao prošla, Ferrari je imao šest pobeda u prvih devet trka. 312 T2 je pokazao kakav je bolid bio je dobar naslednik prethodnog bolida, i dao je Laudi šansu za impresivno vođstvo. Ali ozbiljna nesreća u Nirburgringu, 1. avgusta srušila je Laudi sve nade za titulu. Tim je odlučio da ne nastupi na sledećem GP-u u Austriji, ali su to učinili na Holandskom GP-u. Iako ne potpuno oporavljen Lauda se vratio i vozio je u Monci gde je zauzeo četvrto mesto. Rasplet šampionata došao je u Japanu kada se Lauda povukao sa trke zbog jake kiše i šampionat prepustio Huntu iz Meklarena. Ferrari je osvojio šampionat konstruktora a Lauda je bio drugi u poretku vozača.

1974. Ferrari 312B3	1976. Ferrari 312T2

1977. - Posle nesreće u prethodnoj sezoni Lauda se vratio jači nego pre i uzeo drugu titulu. Ferrari je vezao treću uzastopnu konstruktorsku titulu najviše zahvaljujući unapređenom 312 T2 bolidu. Ferrari je u ovoj sezoni imao četiri pobede. Carlos Reutemann pobedio je u Brazilu, a Niki Lauda u Južnoj Africi, Nemačkoj i Holandiji. Kada je osigurao titulu Lauda je prepustio svoj bolid mladom Kanađaninu Gillesu Villeneuveu u poslednje dve trke u ovoj sezoni.

1978. - U ovoj sezoni dominirao je Lotus. Bivši Ferrarijev vozač Andretti osvojio je titulu, dok je Reutemann iz Ferrarija bio treći osvojivši tri pobede (Britanija, i dve trke u Americi). Villeneuve je pokazao da je talentovan vozač pobedom u Kanadi. Sezonu je obeležila i nesreća u Monci na startu u kojoj je Peterson izgubio život.

1979. - Ferrari se vratio u formu, dominirajući u oba šampionata. Villeneuve i Južnoafrički vozač Jody Scheckter bili su jedan iza drugog u poretku vozača ali je Scheckter osvojio titulu. Scheckterova konzistentnost napravila je razliku. 312 T3 je korišćen u početku sezone a od Južnoafričkog GP-a koristili su 312 T4 bolid koji je Ferrariju na toj trci doneo 1-2. Automobil je bio unapređena verzija T serije, koja je Maranellu donela tri vozačke i četiri konstruktorske titule. U Monci je bio spektakl kada je Scheckter pobedio i uzeo titulu a Villeneuve bio drugi.

1977. Ferrari 312T2	1979. Ferrari 312T4

1980. - Prošla godina je bila godina trijumfa, ali je ova sezona bila katastrofalna. Tim je osvojio samo osam poena jedan više od negativnog rekorda iz 1969. godine. Vilijams je dominirao sezonom uzevši obe titule sa Alanom Jonesom. Bolid 312 T5 bio je poslednji u eri motor bez turbopunjača. 126 C je bio model sa turbopunjačem i korišćen je na kvalifikacijama u Imoli ali nije korišćen u trci.

1981. - 126 CK oficijelno je otvorio eru turbo motora u Ferrariju. Gillesu se pridružio mladi francuski vozač Didier Pironi. Villneuveue je slavio u Monte Karlu i Jarami dokazujući svoj talenat. Ali auto nije bio dovoljno pouzdan da Ferrari ostane u trci za šampionat koji je osvojio Nelson Piquet.

1982. - Užasna sudbina sprečila je Ferrari da pobedi i u vozačkom prvenstvu. Jedan od najpopularnijih vozača Ferrarija Gilles Villneuveu poginuo je u kvalifikacijama za VN Belgije u Zolderu 8. maja. Tri meseca kasnije Didier Pironi povredio se na slobodnom treningu za VN Nemačke i nije mogao da vozi ostatak sezone. 126 C2 pokazao je da je konkurentan bolid što dokazuje konstruktorska titula koju je uzeo Ferrari zahvaljujući pobedi Patricka Tambaya koji je pobedio u Hokenhajmu i Andretiju.

1981. Ferrari 126CK	1982. Ferrari 126C2

1983. - Rene Arnoux bio je vrlo blizu osvajanja vozačkog prvenstva i bio je medju potencijalnim pobednicima sve do poslednje trke. Arnoux je bio prinuđen da trku u Južnoj Africi završi na samom početku zbog motora i nije mogao da se bori sa Piquetom. Ali zahvaljujući njegovim rezultatima i njegovog timskog kolege Tambaya Ferrari je uzeo drugu konstruktorsku titulu u nizu. Tambay je pobedio u Imoli, a Arnoux u Montrealu, Hokenhajmu i Zandvoortu. Bolid 126 C2 je zamenjen polovinom sezone sa bolidom C3.

1984. - Michele Alboreto je prvi Italijan koji je posle Merzaria vozio za Ferrari. Alboreto je pobedio u Zolderu ali bolid 126 C4 nije mogao da se takmiči sa Meklarenom. Pobeda u Belgiji je bila jedini uspeh ove sezone. Na kraju sezone Ferrari je bio drugi u poretku konstruktora. Alboreto i Arnoux završili su kao četvrti i šesti u poretku vozača. Titulu je uzeo Lauda ispred Prosta sa samo pola poena razlike.

1985. - Michele Alboretu bio je drugi u šampionatu iza Prosta. Italijanski vozač pobedio je u Kanadi i Nemačkoj ali to nije bilo dovoljno za titulu. Ferrari je takođe bio drugi u poretku konstruktora zahvaljujući i Švedskom vozaču Stefanu Johanssonu koji je nastupao umesto Arnouxa od druge trke ove sezone. Prvi bolid iz Maranella koji je dizajniran sa CAD-CAM tehnologijom je 156-85. Bolid je bio vrlo konkurentan, ali ne tako pouzdan posebno u drugom delu sezone.

1983. Ferrari 126C3	1984. Ferrari 126C4

1986. - Godina u kojoj Ferrari nije pobedio. Najbolji rezultat bilo je drugo mesto Alboreta u Austriji. Bolid F1-86 nije bio mogao da se takmiči sa Lotusom, Vilijamsom i Meklarenom. Alan Prost uzeo je titulu drugi put uzastopno. Titulu je uzeo na poslednjoj trci ispred Piqueta i Mansella. U konstruktorskom poretku Ferrari je bio četvrti sa samo 37 bodova, čak 100 manje od Meklarena.

1987. - Berger je pobedio u Japanu i Australiji gde je iza njega završio Alboreto. Sezona je bila obeležena sa slabom pouzdanošću bolida F1-87. Berger i Alboreto odustali su ukupno devetnaest puta, što je značilo samo 53 poena za Ferrari. Šampionatom su dominirali Piquet i Mansell ali je Piquet uzeo treću titulu.

1988. - Ferrari je zabeležio samo jednu pobedu u inače slaboj sezoni. Berger i Alboreto su imali 1-2 u Monci 11. septembra. Samo mesec dana ranije 14. avgusta Enzo Ferrari umro je sa 90 godina. Ferrari je bio jedini tim u ovom šampionatu koji je zabeležio pobedu, preostalih 15 trka osvojio je Meklaren.

1986. Ferrari F1/86	1988. Ferrari F1/87-88C

1989. - Sa novim vozačem i novim bolidom Ferrari je pobedio na tri trke i bio je treći u poretku konstruktora sa 59 poena. Bolid F1-89 označio je povratak motora bez turbopunjača, i volan na kome je bila omogućena promena brzina na volanu što je Ferrari prvi koristio. Mansell je ostvario pobedu na prvoj trci u Brazilu što je ponovio i u Mađarskoj. Gerhard Berger doneo je timu treću pobedu u Estorilu, ali je Meklaren osvojio obe titule, vozačku je uzeo Alan Prost.

1990. - Sa Prostom koji je zamenio Bergera tim je zapoceo novu sezonu sa brojem 1. F1-90 je ubrzo pokazao da može da se takmiči sa Meklarenom i Prost je bio u konkurenciji za titulu sa Senom. U Suzuki su na startu trke imali udes i titula je otišla Senni. Jedna od prostovih pet pobeda (u Francuskoj) bila je Ferrariju 100 pobeda. Mansell je takođe pobedio na VN Portugala.

1991. - Iako su svi očekivali još jednu sezonu u vrhu, ona je bila razočaravajuća. Bolid F1-91 bio je korak iza glavnih rivala Meklaren i Vilijamsa koji su u tom trenutku dominirali. Ferrari je uspeo da skupi samo 55.5 poena što je duplo manje nego prošle godine. Ni Prost ni mladi Alesi te sezone nijednom nisu videli kariranu zastavu na cilju. Došlo je do unutrašnjih sukoba u timu i Prost je zamenjen Morbidellijem na poslednjoj trci. Na kraju godine Luca di Montezemolo postao je predsednik Ferrarija.

1990. Ferrari 641/2	1991. Ferrari 643

1992. - Ovo je bila jedna od najtežih sezona Ferrarija u Formuli 1. Tim je razvijao nove tehnologije na polju elektronike i to se podudaralo sa unutrašnjom reorganizacijom u timu. Bolid F1-92 jednostavno nije bio konkurentan i tim je osvojio samo 21 poen na kraju sezone. Alesijev neosporan talenat (treći u Španiji i Kanadi) nije bio dovoljan da Ferrari uradi nešto više. Šampionatom je dominirao Vilijams-Reno i Mansell je uzeo vozačku titulu pet trka pre kraja sezone.

1993. - Još jedna teška sezona za Ferrari. 28 poena i četvrta pozicija u poretku konstruktora. Posle tri godine Berger se vratio u tim, ali je Alesi postavio najbolji rezultat ove sezone, drugo mesto u Monci. Jean Todt je na polovini sezone postao direktor Gestione Sportiva (trkački menadžment).

1994. - Posle godina bez značajnog rezultata Ferrari Berger pobeđuje u Hokenhajmu. Ali ova sezona pamti se po tragičnom vikendu u Imoli gde je prvo Austrijanac Ratzenberger izgubio život na slobodnom treningu, a Senna je poginuo u trci. FIA je reagovala drastičnom promenom pravila, koja su se odnosila na bezbednost staza i automobila. Vozačku titulu je uzeo talentovani mladi Nemac Mihael Schumacher koji je udario u Hilla na poslednjoj trci. Konstruktorsku titulu je uzeo Vilijams, a Ferrari je bio treći sa 71 bodom.

1992. Ferrari F92AT	1994. Ferrari 412T1B

1995. - Bolid 412-T2 bio je bolji nego T1 ali nije bio toliko konkurentan da bi se Ferrari borio sa vodećima. Alesi je prvi video kariranu zastavu pošto je pobedio u Kanadi. Ferrari je ukupno imao 73 poena i bio je treći u poretku konstrutkora. Titulu konstruktora uzeo je Beneton, a Schumacher je uzeo svoju drugu vozačku titulu, i na kraju sezone prešao u Ferrari sa brojem 1.

1996. - Broj 1 je došao u Ferrari zahvaljujući dolasku šampiona Schumachera u tim. Pored njega u timu je vozio Irvine. Ferrari je koristio bolid F310 sa V10 motorom. Schumacherove vozačke sposobnosti pomogle su timu da bude konkurentniji. Na kraju sezone Ferrari je imao 80 poena, Schumacher je pobedio tri puta u Španiji, Belgiji i Italiji. Za vozačku titulu su se borili Damon Hill i Jacques Villneuveue, sin Gillesa a titulu je na kraju uzeo Hill.

1997. - Ove godine tim iz Maranella vratio se u vrh sa Schumacherom koji se borio za titulu. Posle pet pobeda (Monako, Kanada, Francuska, Belgija i Japan) Schumacher se borio sa Villneuveom za titulu na poslednjoj trcu u Herezu. Trka je završena spornim manevrom Schumachera, koji je diskvalifikovan i titula je otišla Villneuveu. Međutim Ferrarijeva 102 poena bila su najbolji rezultat od 1990. godine.

1996. Ferrari F310	1997. Ferrari F310B

1998. - Ove godine opet je viđena borba Schumachera za titulu. Ove godine protiv drugog suparnika. Meklaren Mercedesa i Hakkinena. Schumacher je bio blizu u poretku ali je u poslednjoj trci u Suzuki loše startovao i odustao je. Ali ukupan rezultat bio je dosta ohrabrujući sa šest pobeda (Argentina, Kanada, Francuska, Britanija, Mađarska i Italija) i 133 poena za Ferrari.

1999. - Posle 16 godina Ferrari ponovo osvaja konstruktorsku titulu. Konstruktorska titula osvojena je zahvaljujući naporima Schumachera, Irvinea i Mike Sala. Salo je pozvan da vozi za Ferrari na šest trka, posle Schumacherove nesreće u Silverstonu. Posle pobeda u Imoli i Monte Karlu na početku sezone Schumacher se vratio na poslednje dve trke kako bi pomogao timu, a Irvine je bio u borbi za vozačku titulu. Posle pobede u Australiji Irvine je pobedio u Austriji, Nemačkoj, Maleziji i izgubio je šampionat u poslednjoj trci u Suzuki. Hakkinen je uzeo još jednu vozačku titulu.

2000. - Rekordna godina za Ferrari u svakom smislu, 170 poena, 10 pobeda, 10 pol pozicija i obe titule. Posle pobeđenih devet trka Schumacher je uzeo vozačku titulu za Ferrari, posle 21 godine. Sa velikom podrškom Barikela koji je zamenio Irvinea tim je uzeo i konstruktorsku titulu drugu godinu za redom. Schumacher je na startu imao tri vezane pobede. Barikelo je ostavrio svoju prvu pobedu u Nemačkoj. Hakkinen je pobedio u Mađarskoj i Belgiji i bio je vodeći u šampionatu. Ali Schumacher je pobedio u Monci i u naredne tri trke tako da je on uzeo titulu. Na ove četiri trke Schumacher je imao i pol pozicije. Ferrari je sezonu završio na najbolji mogući način u Maleziji gde je uzeo konstruktorsku titulu.

1999. Ferrari F399	2000. Ferrari F1-2000

2001. - Schumacher i Ferrari uzeli su vozačku i konstruktorsku titulu dva meseca pre kraja sezone sa pobedom u Hungaroringu (Schumacher prvi, Barikelo drugi). Ove sezone zabeleženo je devet pobeda, devet pol pozicija, Ferrari je bio u bodovima 19 puta a bio je 15 puta na podijumu. Ferrari je sezonu završio sa pobedom u Suzuki i 179 bodova u konstruktorskom poretku, a Schumacher je imao 123 boda u vozačkom poretku.

2002. - Još jedna rekordna godina. Schumacher je svoju petu titulu osvojio već na Francuskom GP-u. Ferrari je u Hungaroringu osvojio konstruktorski šampionat. Rezultati sve govore: Ferrari je na 15 od 17 trka pobedio, 11 je pobedio Schumacher a Barikelo 4, osvojeno je 10 pol pozicija, 7 je osvojio Schumacher, a 3 Barikelo. Schumacher je imao 144 poena, a Scuderia 221 što je bilo mnogo više od ostalih timova.

2003. - Pravila se se promenila, ali je kranjni rezultat ostao isti: Schumacher i Ferrari su ponovo Svetski šampioni. Ove godine je međutim potvrda stigla na poslednjoj trci u Suzuki, gde je pobedio Barikelo a Schumacher bio osmi što mu je bilo dovoljno za šestu titulu, a četvrtu u nizu. Schumacher je pobedio u Imoli, Barseloni, Zeltwegu, Montrealu Monci i Indianapolisu. Barikelo je pobedio u Silverstonu i Suzuki.

2001. Ferrari F2001	2002. Ferrari F2002

2004. - Još jedna izvanredna sezona za Ferrari. Od 18 trka u kalendaru Schumacher i Barikelo pobedili su na 15. Put Scuderije do titule rušio je mnoge rekorde. Šesta uzastopna konstruktorska titula, četrnaesta u istoriji Ferrarija došla je u avgustu gde je Ferrari imao 1-2 u Mađarskoj. Dve nedelje kasnije Schumacher je postao šampion u Belgiji, peti put u nizu. Barikelo je slavio pred kraj sezone u Šangaju i Monci.

2005. - Posle šest uzastopnih titula ovde je bio kraj. Samo jedna pobeda Schumachera u ovoj sezoni, i on je bio treći u poretku vozača, kao i Ferrari u poretku konstruktora. To je bilo malo za Ferrarijeve standarde. Ferrarijeva Ahilova Peta bile su gume.

2006. - Devet pobeda, sedam pol pozicija i 201 poen, je rezultat Ferrarija u ovoj sezoni. Možda ovo zvuči impresivno, ali to nije bilo dovoljno za titule. I pored toga ovo je bila sezona za pamćenje i sa puno emocija. Ove sezone vodila se borba izmedju Alonsa i Schumachera. 248 F1 pokazao se kao dobar auto sa dobrim Bridgestone gumama. Felipe Massa pokazao je solidnu brzinu. Na kraju ove sezone povukao se najbolji vozač u istoriji ovog sporta Schumacher. Schumacher je jednom rečju bio izvanredan. Ove sezone ostao je bez titule kao i Ferrari ali su u prethodnih nekoliko bili fantastični.

2005. Ferrari F2005	2005. Ferrari 248 F1

2007. - Ove sezone sve titule se ponovo vraćaju u Ferrari. U početku ove sezone vođena je borba između četiri vozača dva Ferrarija Raikkonena i Masse, i dva Meklarena Alonsa i Hamiltona. Na kraju sezone za titulu su se borili Raikkonen, Alonso i Hamilton. Kimi je dve trke pre kraja zaostajao 17 bodova za Hamiltonom, ali je zahvljujući svojoj vožnji i pobedama na poslednje dve trke, na kojima je Hamilton grešio. Ferrari je bio prvi u poretku konstruktora sa 204 poena a Raikkonen je uzeo šampionsku titulu.

2008. - Ferrari je osvojio prvo mesto u poretku konstruktora sa 172 poena, 21 više od Meklarena. U poretku vozača prvi je Hamilton sa jednim bodom više u odnosu na Ferrarijevog vozača Felipea Masse. Ferrari ima osam pobeda na 18 trka. Felipe Massa ima 6 pobeda. i bio šampion 20-tak sekundi dok Lewis Hamilton nije pretekao Glocka nekoliko krivina pre kraja trke.

2007. Ferrari F2007	2008. Ferrari F2008

2009. - Završio šampionat na četvrtom mestu u konkurenciji konstruktora. U ovoj sezoni Ferrari nikada nije bio ozbiljan konkurent za titulu zbog nadmoćnosti konkurenata, naročito Brawn GP i Red Bulla. Ferrari je rano prekinuo da razvija bolid,da be se posvetio sledećoj sezoni. Felipe Massa je imao tešku nesreću u Mađarskoj i nije više vozio do kraja sezone. Njegovi zamenici Luca Badoer i Giancarlo Fissichella nisu osvojili ni jedan poen. Jedini pobedu timu je doneo Kimi Raikkonen na VN Belgije, a na kraju sezone je svoje vozačko mesto ustupio Fernandu Alonsu.

2010. godina je počela veoma dobro za Ferrari. Na prvoj trci u Bahrainu ostvaruju dvostruku pobedu sa Alonsom na prvom i Massom na drugom mestu. Međutim nakon sedam trka, Ferrari je sakupio vrlo malo poena sto ga je stavljalo na treće mesto u plasmanu. I nakon VN Nemačke Ferrari ostaje treći tim u plasmanu, kada je Ferrari na kontraverzan način došao da dvostruke pobede. Massi je bilo naređeno da propusti Alonsa. Posto su timske naredbe zabranjene od 2002. godine, sudije su izrekle kaznu od 100 hiljada dolara Ferrariju. A FIA je na kraju godine ukinula zabranu timskih naredbi. Alonso nastavlja da pobeđuje u Italiji, Singapuru, Južnoj Koreji i tako postaje lider šampionata. Na zadnjoj trci sreća zahvaljujući lošoj strategiji Ferrarija, Alonso gubi naslov svetskog prvaka, i sezonu završava na drugom mestu iz Vettela. Ferrari zauzima treće mesto u plasmanu konstruktora.

2009. Ferrari F60	2010. Ferrari F10

Spor start sezone za tim iz Italije, koji je tokom 2011. bio u senci Red Bulla i McLarena, pretežno zbog problema sa adaptacijom na nove Pirellijeve pneumatike. Forma se postepeno poboljšavala, omogućavajući Fernandu Alonsu da ubeleži jedinu pobedu u sezoni na Silverstoneu. Massa je sve razočarao, jer ni jednom nije uspeo da se popne na podijum. Brazilac je nekako uspeo da osigura mesto za 2012. godinu, za koju mnogi iz italijanskom tima misle da će biti presudna po pitanju njegove karijere.

Alonso nakon pobede u Velikoj Britaniji 2011.

 

Sez.	Ime	Šasija	Motor	Vozači	Plasman
2012	Scuderia Ferrari	F2012	Ferrari	05. Fernando Alonso 06. Felipe Massa
2011	Scuderia Ferrari Marlboro	F150th Italy	Ferrari Type 056	05. Fernando Alonso  06. Felipe Massa	3. /375p/
2010	Scuderia Ferrari Marlboro	F10	Ferrari Type 056	07. Felipe Massa  08. Fernadno Alonso	3. /396p/
2009	Scuderia Ferrari Marlboro	F60	Ferrari Type 056	03. Felipe Massa  03. Luca Badoer  03. G. Fisichella  04. Kimi Raikkonen	4. /70p/
2008	Scuderia Ferrari Marlboro	F2008	Ferrari Type 056	01. Kimi Raikkonen  02. Felipe Massa	1. /172p/
2007	Scuderia Ferrari Marlboro	F2007	Ferrari Type 056	05. Felipe Massa  06. Kimi Raikkonen	1. /204p/
2006	Scuderia Ferrari Marlboro	248 F1	Ferrari Type 056	05. M. Schumacher  06. Felipe Massa	2. /201p/
2005	Scuderia Ferrari Marlboro	F2004M F2005	Ferrari Type 053 Ferrari Type 055	01. M. Schumacher  02. R. Barrichello	3. /100p/
2004	Scuderia Ferrari Marlboro	F2004	Ferrari Type 053	01. M. Schumacher  02. R. Barrichello	1. /262p/
2003	Scuderia Ferrari Marlboro	F2002 F2003-GA	Ferrari Type 052	01. M. Schumacher  02. R. Barrichello	1. /158p/
2002	Scuderia Ferrari Marlboro	F2001 F2002	Ferrari Type 051	01. M. Schumacher  02. R. Barrichello	1. /221p/
2001	Scuderia Ferrari Marlboro	F2001	Ferrari Type 050	01. M. Schumacher  02. R. Barrichello	1. /179p/
2000	Scuderia Ferrari Marlboro	F1-2000	Ferrari Type 049	01. M. Schumacher  02. R. Barrichello	1. /170p/
1999	Scuderia Ferrari Marlboro	F399	Ferrari Type 048	03. M. Schumacher  03. Mika Salo  04. Eddie Irvine	1. /128p/
1998	Scuderia Ferrari Marlboro	F300	Ferrari Type 047	03. M. Schumacher  04. Eddie Irvine	2. /133p/
1997	Scuderia Ferrari Marlboro	F310B	Ferrari Type 046/1B	05. M. Schumacher  06. Eddie Irvine	2. /102p/
1996	Scuderia Ferrari	F310	Ferrari Type 046	01. M. Schumacher  02. Eddie Irvine	2. /70p/
1995	Scuderia Ferrari	412T2	Ferrari Type 044/1	27. Jean Alesi  28. Gerhard Berger	3. /73p/
1994	Scuderia Ferrari	412T1 412T1B	Ferrari F4 A-94	27. Jean Alesi  27. Nicola Larini  28. Gerhard Berger	3. /71p/
1993	Scuderia Ferrari	F93A	Ferrari E2 A-93	27. Jean Alesi  28. Gerhard Berger	4. /28p/
1992	Scuderia Ferrari SpA	F92A F92AT	Ferrari E1 A-92	27. Jean Alesi  28. Ivan Capelli  28. Nicola Larini	4. /21p/
1991	Scuderia Ferrari SpA	642 643	Ferrari Type 037	27. Alain Prost  27. Gianni Morbidelli  28. Jean Alesi	3. /55.5p/
1990	Scuderia Ferrari SpA	641	Ferrari Type 036	01. Alain Prost  02.Nigel Mansell	2. /107p/
1989	Scuderia Ferrari SpA SEFAC	640	Ferrari Type 034	27. Nigel Mansell  28. Gerhard Berger	3. /59p/
1988	Scuderia Ferrari SpA SEFAC	F187/88C	Ferrari Type 033B	27. Michele Alboreto  28. Gerhard Berger	2. /65p/
1987	Scuderia Ferrari SpA SEFAC	F187	Ferrari Type 033	27. Michele Alboreto  28. Gerhard Berger	4. /53p/
1986	Scuderia Ferrari SpA SEFAC	F186	Ferrari Type 032	27. Michele Alboreto  28. Stefan Johansson	4. /37p/
1985	Scuderia Ferrari SpA SEFAC	156/85	Ferrari Type 031/2	27. Michele Alboreto  28. Rene Arnoux  28. Stefan Johansson	2. /82p/
1984	Scuderia Ferrari SpA SEFAC	126C4	Ferrari Type 031/1	27. Michele Alboreto  28. Rene Arnoux	2. /57.5p/
1983	Scuderia Ferrari SpA SEFAC	126C2B 126C3	Ferrari Type 021/3	27. Patrick Tambay  28. Rene Arnoux	1. /89p/
1982	Scuderia Ferrari SpA SEFAC	126C2	Ferrari Type 021/2	27. Gilles Villeneuve  27. Patrick Tambay  28. Didier Pironi  28.Mario Andretti	1. /74p/
1981	Scuderia Ferrari SpA SEFAC	126CK	Ferrari Type 021/1	27. Gilles Villeneuve  28. Didier Pironi	5. /34p/
1980	Scuderia Ferrari SpA SEFAC	312T5	Ferrari Type 015	01. Jody Scheckter  02. Gilles Villeneuve	10. /8p/
1979	Scuderia Ferrari SpA SEFAC	312T3 312T4	Ferrari Type 015	11. Jody Scheckter  12. Gilles Villeneuve	1. /113p/
1978	Scuderia Ferrari SpA SEFAC	312T2 312T3	Ferrari Type 015	11. C. Reutermann  12. Gilles Villeneuve	2. /58p/
1977	Scuderia Ferrari SpA SEFAC	312T2	Ferrari Type 015	11. Niki Lauda  11. Gilles Villeneuve  12. C. Reutermann  21. Gilles Villeneuve	1. /95p/
1976	Scuderia Ferrari SpA SEFAC	312T	Ferrari Type 015	01.Niki Lauda  02. Clay Regazzoni  35. C. Reutermann	1. /83p/
1975	Scuderia Ferrari SpA SEFAC	312B3 312T	Ferrari Type 015	11. Clay Regazzoni  12. Niki Lauda	1. /72.5p/
1974	Scuderia Ferrari SpA SEFAC	312B3	Ferrari Type 015	11. Clay Regazzoni  12. Niki Lauda	2. /65p/
1973	Scuderia Ferrari SpA SEFAC	312B2 312B3	Ferrari Type 015	Jacky Ickx  Arturo Marzario	6. /12p/
1972	Scuderia Ferrari SpA SEFAC	312B2	Ferrari F12	Jacky Ickx  Clay Regazzoni  Mario Andreti  Nanni Galli  Arturo Marzario	4. /33p/
1971	Scuderia Ferrari SpA SEFAC	312B2	Ferrari V12	Clay Regazzoni  Jacky Ickx  Mario Andretti	3. /33p/
1970	Scuderia Ferrari SpA SEFAC	312B	Ferrari V12	Jacky Ickx  Ignazio Giunti  Clay Regazzoni	2. /55p/
1969	Scuderia Ferrari SpA SEFAC	312	Ferrari V12	Chris Amon  Pedro Rodriguez  Ernesto Brambilla	6. /7p/
1968	Scuderia Ferrari SpA SEFAC	312	Ferrari V12	Chris Amon  Jacky Ickx  Andrea de Adamich  Derek Bell	4. /32p/
1967	Scuderia Ferrari SpA SEFAC	312	Ferrari V12	Lorenzo Bandini  Chris Amon  Mike Parkes  Ludovico Scarfiotti  Jonathan Williams	5. /20p/
1966	Scuderia Ferrari SpA SEFAC	246 312	Ferrari V6 Ferrari V12	Lorenzo Bandini  John Surtees  Mike Parkes  Ludovico Scarfiotti	2. /31p/
1965	Scuderia Ferrari SpA SEFAC  North American Racing Team	158 1512	Ferrari V8 Ferrari V12	John Surtees  Lorenzo Bandini  Nino Vaccarella  Pedro Redriguez  Bob Bondurant  Ludovico Scarfiotti	4. /26p/
1964	Scuderia Ferrari SpA SEFAC  North American Racing Team	156 158 1512	Ferrari V6 Ferrari V8 Ferrari V12	Lorenzo Bandini  John Surtees  Ludovico Scarfiotti  Pedro Redriguez	1. /49p/
1963	Scuderia Ferrari SpA SEFAC	156	Ferrari V6	Willy Mairesse  John Surtees  Ludovico Scarfiotti  Lorenzo Bandini	4. /26p/
1962	Scuderia Ferrari SpA SEFAC	156	Ferrari V6	Phil Hill  Giancarlo Baghetti  Ricardo Rodriguez  Lorenzo Bandini  Willy Mairesse	6. /18p/
1961	Scuderia Ferrari SpA SEFAC	156	Ferrari V6	Richie Ginther  Phil Hill  Wolfgang von Trips  Oliver Gendebien  Willy Mairesse  Ricardo Rodriguez	1. /57p/
1960	Scuderia Ferrari	246	Ferrari V6	Cliff Allison  Phil Hill  Wolfgang von Trips  J. Froilan Gonzalez  Richie Ginther  Willy Mairesse	3. /27p/
1959	Scuderia Ferrari	246 156	Ferrari V6	Jean Behra  Phil Hill  Tony Brooks  Cliff Allison  Oliver Gendebien  Dan Gurney  Wolfgang von Trips	2. /38p/
1958	Scuderia Ferrari	246 156/F2/	Ferrari V6	Liugi Musso  Peter Collins  Mike Hawthorn  Wolfgang von Trips  Oliver Gendebien  Phil Hill	2. /57p/
1957	Scuderia Ferrari	801	Ferrari V8	Peter Collins  Liugi Musso  Eugenio Castellotti  Mike Hawthorn  Wolfgang von Trips  Cesare Perdisa  Alfonso de Portago  J. Froilan Gonzalez  Maurice Trintignant	Titula  konstruk. nije  postojala
1956	Scuderia Ferrari	D50 555	Ferrari V8 Ferrari L4	J. Manuel Fangio  Eugenio Castellotti  Liugi Musso  Peter Collins  Oliver Gendebien  Paul Frere  Andre Pilette  Alfonso de Portago  Wolfgang von Trips	Titula  konstruk. nije  postojala
1955	Scuderia Ferrari	Ferrari 625 Ferrari 555 Lancia D50	Ferrari L4 Lancia V8	Giuseppe Farina  Umberto Maglioli  J. Froilan Gonzalez  Maurice Trintignant  Harry Schell  Piero Taruffi  Paul Frere  Mike Hawthorn  Eugenio Castellotti  Luigi Villoresi	Titula  konstruk. nije  postojala
1954	Scuderia Ferrari	625 553 500	Ferrari L4	Giuseppe Farina  J. Froilan Gonzalez  Mike Hawthorn  Umberto Maglioli  Maurice Trintignant  Piero Taruffi  Robert Manzon  Alberto Ascari	Titula  konstruk. nije  postojala
1953	Scuderia Ferrari	500 553	Ferrari L4 Ferrari V12	Alberto Ascari  Nino Farina  Luigi Villoresi  Mike Hawthorn  Umberto Maglioli  Piero Carini	Titula  konstruk. nije  postojala
1952	Scuderia Ferrari	500 375 Special	Ferrari 2.0 L4 Ferrari 4.5 V12	Giuseppe Farina  Piero Taruffi  Andre Simon  Alberto Ascari  Luigi Villoresi	Titula  konstruk. nije  postojala
1951	Scuderia Ferrari	375	Ferrari 4.5 V12	Luigi Villoresi  Alberto Ascari  Piero Taruffi  J. Froilan Gonzalez	Titula  konstruk. nije  postojala
1950	Scuderia Ferrari	125 275 375	Ferrari 125 V12s Ferrari 125 V12	Luigi Villoresi  Alberto Ascari  Raymond Sommer  Dotino Serafini	Titula  konstruk. nije  postojala